Izvor: Blic, 13.Mar.2016, 21:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
“ONO ŠTO SPAVAM, KRADEM OD ŽIVOTA” Zoran Đinđić predstavljen iz manje poznatog ugla
Da je ostao živ Zoran Đinđić bi danas imao 64 godine i bio bi mlađi duhom i od onih koji u njemu vide crnog đavola i od onih koji baštine njegovo delo.
Brzo je živeo, brzo mislio i brzo je otišao i to voljom dve vrste ljudi - onih koji ništa nisu čitali i onih koji su preučili. Izložba povodom godišnjice njegove smrti, u kući Kralja Petra koju je priredila Gorica Mojović, podsetila je na jednog drugog Zorana Đinđića – intelektualca širokog zamaha u kome su >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se saželi filozof, naučnik, pisac, prevodilac, fotograf i čovek pun života bez praznog hoda. Da se zadržao u filozofiji možda bi i danas bio sa nama, ali se zaljubio u politiku i tu ljubav platio je sopstvenim životom. Međutim, kad se pogleda ili bar malo pročita ono što je promišljao i o čemu je pisao, ispada da nije moglo drukčije. Za filozofa Zorana Đinđića ideje su bile samo prazna snatrenja, ukoliko nisu bile proverljive u praksi.
- Javnost se najviše interesovala za njega kao političara i čoveka, procenjivala mu karakter i ličnost, a u zapećku su ostali uvidi u ono što je on pisao, u njegovo raskošno znanje i obrazovanje, spisateljski i filozofski dar. Zaboravlja se da je preveo pet jako ozbiljnih filozofskih knjiga i prosto je neverovatno koliko je on za jedno kratko vreme uspeo da uradi: njegova bibliografija broji skoro 260 bibliografskih jedinica, što deluje impresivno. U vreme kad je živeo u Nemačkoj i kad mu je filozofija bila preokupacija govorio je da ne želi da bude političar i da ga ne zanima vlast. Političar je postajao nakon povratka u Beograd i živeći na relaciji Nemačka – Srbija – Austrija. I što se više vraćao Srbiji, tako se više približavao politici. Kad bolje iščitate ono što je napisao i radio, jasno se vidi da su podloga njegovog političkog delovanja bili filozofski uvidi i odnos prema idejama. Jer, kao filozof se uvek pitao šta sa tim idejama, kako se one ostvaruju u praksi, kao što se u politici pitao šta je sa političkim namerama i kakve su posledice tih namera. - kaže Gorica Mojović, priređivač izložbe i jedan od članova uredničkog tima Izdavačkog centra Saveza socijalističke omladine koji je izdao prvu Đinđićevu knjigu „Subjektivnost i nasilje“, sada već davne 1982. godine. Rukopis je doneo novinar Milorad Vučelić.
Među autorima, sada već obimne literature o Zoranu Đinđiću ima onih koji smatraju da ga njegov tragični kraj ubistvom u punoj snazi i jedinstvenoj ulozi učinio miljenikom istorije, konstatovaće Latinka Perović, autor zbornika radova o ubijenom srpskom premijeru. Slično konstatuje i Milan St.Protić, ipak ostavljajući prostora sumnji:
„Ubijeni vođi ulaze u nezaborav i legendu i Đinđićevi krvnici obeležili su mu mesto među besmrtnicima. To, međutim, nije izvesno.“
Kako god i ako je ima, istorijska besmrtnost je laža i neuverljiv argument naspram činjenice da bi na uštrb te slave danas dvoje dece imalo živog oca, supruga muža, jedna majka sina, a tek na kraju bismo validirali gubitak ili dobitak na političkoj sceni. Međutim, kako se, u zemlji zagađenoj politikom, i lik i delo Zorana Đinđića učitavaju, pre svega, kroz njegov angažman ta odrednica će, na žalost, biti i ostati „prva lopta“ za tumačenje onoga što je radio i bio prvi demokratski premijer Srbije. Kad je već tako, onda razmišljanje i pitanje koje Latinka Perović postavlja dobija puni smisao u lutanjima ove zemlje i onih koji joj zapadnu kao lideri.
„Bez spremnosti srpskog društva, pre svega njegove intelektualne elite, da postavi pitanje zašto je posle Đinđića tamo gde je bilo i pre njega, srpsko društvo neće moći da razveže čvor u koji se tim ubistvom uvezalo izbrisavši granicu između politike i zločina. To jest, da li je Srbija posle Zorana Đinđića ona Srbija za čiji je opstanak kao uslov označeno i izvršeno njegovo ubistvo.... Zašto je on ubijen?“
Pravi odgovor na ovo pitanje i njegovo prihvatanje bez zadrške i relativizacije razrešio bi mnoge dileme i olakšale put Srbije ka uređenoj zemlji, što je bila Đinđićeva ideja vodilja koja ga je koštala glave, pridružujući se, i životom i smrću, Knezu Mihailu i ostalim reformatorima koji su punim elanom pokušavali da srpsko društvo zarobljeno u orijentalnu svest i pritvorno politikanstvo, vrate na pravi put. Na žalost, gotovo nikog od njih nismo do kraja razumeli, modernost za koju su se zalagali krstili smo izdajom nacionalnih interesa, mnogima smo svesno sekli krila, a neki su morali i da poginu kako bismo dalje nastavili sa tumaranjem.
Bukadžijsko i populističko ovde je uvek imalo primat nad pristojnim i odmerenim, pa su zato u kolektivnom pamćenju ostajali oni sa viškom hajdučkog u sebi, nego oni koji su snagom uma, pismenosti i političkog znanja pokušavali nešto da promene. Tako se i zaboravlja da je Zoran Đinđić, uz Jovana Ristića, Stojana Novakovića, Milana Piroćanca, Milovana Milovanovića, Marka Nikezića bio deo plejade najtemeljnije obrazovanih političkih ljude u modernoj istoriji Srbije. Prenebregava se i činjenica da je ovaj čovek do tančina poznavao srpsku istoriju, da je čitao memoare velikih reformatora, oduševljavao se Vukom Karadžićem, Dositejom Obradovićem, Knezom Mihailom Obrenovićem...
Đinđića smo upamtili kao dinamičnog političara koji brzo donosi odluke, a on je takav bio i u saznavanju. Fakultet je završio pre vremena, doktorsku disertaciju je napisao u najkraćem mogućem roku, engleski jezik je savladao za samo nekoliko meseci, imao je ambiciju i istoriju da ubrza. Njegova temperamentna opaska o „trutovima“ koje je terao da idu kući i spavaju ostala je , ali trebalo bi se setiti i strogosti prema samom sebi definisanoj u rečenici „Ono što sada spavam, kradem od života!“
Moglo bi se reći kako je od njega samo metak bio brži. Ali dovoljan da zaustavljen u Đinđićevom srcu zaustavi i Srbiju.
Putem Kneza Mihaila
...Sledeće godine mi moramo da počnemo najsveobuhvatniji postupak modernizacije naše države od vremena kad je Knez Mihailo (Obrenović) ubijen upravo zato što je to hteo, što je hteo da dovede strance, da dovede naše ljude iz Beča i Budimpešte i da modernizuje jednu orijentalnu državu kakva je tada bila Srbija, koja je počivala na ličnim vezama, na klanovima, na interesima. Njegova ideja je bila da po uzoru na tada naprednu austrougarsku administraciju modernizuje i srpsku. i jedan od razloga što je bio neomiljen i što je bio ubijen je upravo taj.“
(Iz knjige intervjua sa Zoranom Đinđićem „San o Srbiji“ Vesne Mališić)
Dva srpska pogrešna sna
„...Mi smo imali dva velika sna tokom 19. i 20. veka koji su veoma skupo koštali naciju, a na kraju se pokazali kao ipak pogrešni: to su bili komunizam i nacionalizam... To su bile dve velike pokretačke ideologije koje su, kako se na kraju ispostavilo, pokretale negativno u ljudima. Pitanje je kako treba da izgleda pokretačka ideja koja bi bila dovoljno jaka da pokrene pozitivno u ljudima? Veru da ideja sa takvom snagom postoji ne treba napuštati. Ljude ne možete motivisati sa nevoljnom pomoći, sa nepotpunom podrškom u razvoju, sa malo vamo – malo tamo... To je sve nedovoljno. Ovim ljudima treba smisao u životu i to ne samo u pojedinačnom, nego i u kolektivnom životu. Evropska integracija može imati tu ulogu ukoliko se ona razvije u viziju, a ne ostane samo jedan birokratski koncept.... Jer, svaka ljubav, skoro svaka ljubav, traje izvesno vreme, a potom se gasi... Samo u srednjem veku je postojala večita ljubav, ta nesrećna ljubav koja traje do smrti. U 21. veku, kada na jednu ljubav nema odgovora toplim osećanjima potražiće zamenu. I prvo najbolje, odnosno najgore rešenje jeste, naravno, nacionalizam.“ (Iz govora na Čerčilovom simpoziju, Cirih, oktobar 2002. godine)
Pročitajte još
Peti oktobar: a gde nam je vlast?
„U sava Centru sve je izgledalo glamurozno. Dolazili su ministri spoljnih poslova Grčke, Norveške, raznni izaslanici, ali se osećalo da je sve to fasada bez supstance, osećalo se da tu enma vblasti i da sve to može da bude vrlo prolazno. Imajući u vidu iskustva Aljendea, Kerenskog i drugih bezubih građanskih revolucija koje su počinjale narodnim entuzijazmom a završavala krvavim obračunima i preuzimanjem kontrole od strane vojske, sve vreme sam imao neprijatan osećaj da ništa nije završeno i da vrlo brzo stvari mogu krenuti u neprijatnom pravcu. Tih noći nisam mogao da spavam jer sam imao osećanje mučnine da je sa svakim satom naša pozicija gora, a da u javnosti izgleda bolja. mediji su bili puni priča o pobedi, a kad se čovek zapita šta je garant da ona opstane onda shvati da nema nikakvog garanta. I kad se upitamo gde je vlast kad mi odemo kući i onda shvatim da vlasti nema. Ona postoji dok smo skupljeni, kad se raziđemo nje više nema. A kad se upitamo da li socijalisti imaju mehanizme koji funkcionišu kad oni nisu tu odgovor je – imaju. To je značilo da su već 6. oktobra bili u prednosti u odnosu na nas.“
(Iz knjige razgovora sa Zoranom Đinđićem „San o Srbiji“ Vesne Mališić)
Nama je potrebna evropska duša
„...Nama na Balkanu je potrebna i pozitivna energija iz Evrope. Ova energija se ne sme svoditi na materijalne stvari, ona mora sadržati idealizam i emociju. Možda ja to pogrešno vidim, zato što ne živim u Centralnoj Evropi, ali mi se čini da sama Evropa i ideja Evrope postaje sve više i više sužena na protokolarno, na birokratsko, na procesualno. U samoj Evropi je prisutan deficit evropskog identiteta, a da bi nam Evropa dala malo više nade, ona mora da stvori tu pozitivnu energiju. U samoj Evropi mora da se zna zbog čega je evropski model bolji od svih drugih modela. Zašto je ova kombinacija solidarnosti, slobode, tržišne privrede koja je rođena u Evropi, bolja od svih ostalih modela na svetu. Ne vidim mnogo poleta oko ovog projekta i ne vidim mnogo ljudi u Evropi koji rade na tome da ubede čistav svet da je evropski model dobar i da nije samo u pitanju ekonomija ili razvoj gradova, da se ne radi samo o dobrom standardu, nego da je to projekt sa dušom. Nama je potrebna evropska duša i mi, iako još nismo član EU, je imamo.“( Iz govora na Čerčilovom simpoziju, Cirih, oktobar 2002. godine)
.jpg)
