Izvor: Politika, 21.Apr.2013, 22:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O pogorelcu s Rudnika
Bilo je razloga da se o Radovanu piše i ranije, ali prvi put dospeva u novine pošto mu je, pre dva dana, izgorela kuća
Rudnik – Da samcu Radovanu Peranoviću nije, u petak uveče, izgorela kuća, možda nikad ne bi dospeo u novine, iako je bilo razloga i mimo ovoga, da se o njemu piše. Založio Radovan vatru u šporetu i otišao kod komšije. A šporet stari, probijale varnice kroz pukotine, pale na hrpu papira (bavi se sakupljanjem sekundarnih sirovina) i – stara >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kuća planula kao barut. Ostao samo zidani odžak nad zgarištem, a juče se i on srušio sam od sebe.
– Možda su vatrogasci mogli da umanje štetu, ali kuća je bila na delu planine koje se zove Blato i kojem se nije moglo nikako prići kolima za gašenje požara. Pomoći nije bilo, vatrogasci su se vratili neobavljena posla. Jedva smo se probili kombijem Crvenog krsta da bismo pogorelcu, tokom noći, postavili šator, doneli mu ćebad, odeću, krevet, posteljinu, posuđe, hranu, najnužnije za prvu ruku – kaže Tomislav Marković, sekretar Crvenog krsta u Gornjem Milanovcu.
Na mestu požara našli su se i ljudi iz Centra za socijalni rad. Socijalni radnik Savo Alurović reče da već uveliko traže kakvu nenaseljenu kuću na Rudniku (Radovan s Rudnika neće ni za živu glavu). Postaraće se da mu u policiji izvade nova lična dokumenta, budući da je i to izgorelo. Kuća nije Radovanova, već njegovog imenjaka Radovana Ivkovića koji mu je ustupio i, kako nam je rekao, ne krivi svog stanara za požar i neće tražiti nikakvu nadoknadu.
Nažalost, požar je bio povod da o pedesetdvogodišnjaku Radovanu Peranoviću kažemo ponešto što smo mogli i mnogo ranije. Rođen u jednom selu pored Teslića, do 1991. godine je radio u Sloveniji, a potom se obreo na Rudniku. Skućio se na način kako napred opisasmo i oko kuće obradio povrtnjak iz kojeg Rudničani rado kupuju salatu, paradajz, šargarepu i boraniju – sve je to bilo bez trunke hemije. Uz to, kod njega se mogu nabaviti borovnice, jestive pečurke, rudničke trave za čajeve.
– Prihode sam imao i od sakupljanja starog metala i papira, bilo je toga i u kući, pa je varnica iz šporeta kuću brzo pretvorila u buktinju. Gajim i kokoške, srećom, bile su izvan kuće pa su preživele – govori nam Radovan, držeći u ruci leš njemu najdraže kokoške koju je pas upravo bio zaklao i koju, kaže, ne zna kako će da prežali.
Radovanov brat je – što je za ovu priču i za Radovana nevažno – čuveni monah Slavko, koji se „proslavio” tako što je batinama lečio narkomane. Monah je svome bratu na Rudniku nudio novčanu pomoć, ali je Radovan to odbio i nastavio da živi od svojih ruku.
U svoj nesreći što ga je snašla, nije propustio da nam priča o svom hobiju: igri na šezdeset i četiri polja. Tvrdi da zna napamet oko dve hiljade partija najpoznatijih svetskih šahista, a i sam se ogledao s nekim velemajstorima i, bogami, katkad osvajao čitav poen. Nemamo mogućnosti da proverimo da li zaista toliko partija pamti i da li su mu poraženi velemajstori pružali ruku, ostaje da mu verujemo. Od šahovske kutije s figurama se ne odvaja; kad god se sa svog visa spusti u nešto nižu varošicu Rudnik, pod miškom mu je šahovska tabla i „drvca”, a u varošici se uvek nađe mušterija za igru.
Radovan je, pošto je ostao bez kuće, privremeno našao krov nad glavom u šatoru. Optimista po prirodi, kaže da „ovako mogu do prvog snega”, ali neće morati; dobri ljudi odmah su se dali u potragu za novim domom. Potraga neće trajati dugo, jer je i u rudničkom kraju podosta praznih kuća čiji naslednici odavno žive u gradu.
B. Lomović
objavljeno: 22.04.2013.
