Izvor: Danas, 24.Maj.2015, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
O doživotnom zatvoru
Zakonsko odmeravanje kazne, naročito za najteža krivična dela, veoma je odgovoran proces koji zadire u neke od etički i pravno najkomplikovanijih odnosa vlasti, društva i pojedinaca. U svojoj mahom nelogičnoj i ostrašćenoj kritici uvođenja kazne doživotnog zatvora umesto zatvora od 30-40 godina u Srbiji, advokatica Zora Dobričanin Nikodinović ("Doživotna robija i nemoć države", Pravo Danas, 15. maj 2015) pogrešno tumači i uprošćava čitav kontekst najstrožih kazni zarad, čini >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << se, ataka na sudstvo i vlast.
Ne želim ni najmanje da branim sadašnje sudstvo i vlast u Srbiji (mada nijedno od 1945. do sada nije bilo bolje, a čak tri su, po mom mišljenju, bila daleko gora), već da ukažem na stepen do kog, u našoj sadašnjici, naizgled ozbiljni ljudi, u ozbiljnom dnevniku, iznose neosnovane tvrdnje o važnim temama.
Dobričanin Nikodinović počinje stavom da "pooštravanje kazne... ukazuje na smanjenje ljudskih prava, na potpuno ukidanje prava na slobodu". Naravno, ideja da postoji, ili treba da postoji, garantovano ljudsko pravo na odsustvo odgovornosti za postupke koji se smatraju gnusnim, protivna je svakom obliku "društvenog ugovora", a zamisao da postoji ljudsko pravo na jednu, a ne neku drugu, maksimalnu kaznu je gotovo komična. U još nižu kategoriju nelogičnosti spada autorkina metafora "točka" - u njenom pominjanju "točka istorije" koji bi se, ovom zakonskom promenom, navodno "vratio unazad".
U danu u kome je veoma mladi Džohar Carnajev osuđen na smrt u Bostonu, autorkina tvrdnja da je "svaka vlast ograničena... zatečenim nivoom ljudskih prava", i to tvrdi u ime demokratskog ponašanja, čitalac shvata da je autorki neka prethodna "demokratija" u Srbiji prirasla za srce i da je to možda prava, i čitava, svrha njenog članka. Kritika smrtne kazne u SAD joj nije bliska, mada u tome samo sledi poslušno ćutanje EU i domaćih NVO.
Nema sumnje da posle izdržavanja kazne od 30-40 godina zatvorenik nema gde da se vrati, tako da je zaista cinična autorkina priča o mogućnosti "resocijalizacije" putem "prihvatnih centara". Skandinavske zemlje, kohezivne i bogate, jedine su u svetu gde se nešto tako može pokušati. Te zemlje nisu bile razrovane višedecenijskim pseudokomunizmom, građanskim ratovima, galopirajućom inflacijom, bombardovanjem i neverovatnim neokapitalističkim grabežom i korupcijom. One nemaju zapadne "prijatelje" i tutore koji na sve to gledaju surovo i zadovoljno.
Sa stanovišta jurisprudencije, još neshvatljivija je autorkina tvrdnja da kazna doživotnog zatvora "predstavlja potpunu negaciju generalne i specijalne prevencije". Zaista mi nije jasno koga Dobričanin Nikodinović pokušava da obmane ovakvim tvrdnjama? Specijalna prevencija se odnosi na sposobnost određenog zatvorenika da ponovi svoje iste ili slične kriminalne delikte. Sasvim je jasno da zatvorenik koji je "lifer" neće moći da ih izvrši izuzev u samom zatvoru (što naravno mnogi čine, ali...). Što se tiče " generalne prevencije", ona se odnosi na ideju da kazna jednom čoveku ili ženi smanjuje verovatnoću sličnog kriminalnog ponašanja drugih ljudi (navodno, uče iz primera). Dok je specijalna prevencija sasvim jasna u odnosu na nezatvorske moguće žrtve, opšta prevencija teških zločina drastičnim kažnjavanjem istih, čak i jasnom mogućnosti smrtne kazne, nije naučno dokazana ni u jednoj zemlji, čak i pre masovnih islamističkih suicida.
Sve u svemu, autorkina teza da uvođenje doživotne robije demonstrira nemoć države veoma je loše obrazložena. Sadašnji zakonodavci, kao i mnogi drugi svagda i svugde, samo pokušavaju da zadovolje stanovništvo koje je uznemireno zbog raznoraznih skorašnjih stravičnih zločina. Međutim, patološki kriminalci rađaju se i odgajaju i u Skandinaviji.
Autor je profesor Univerziteta San Dijego u Kaliforniji
