Izvor: Blic, 16.Apr.2011, 23:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novo srce jedini spas za Marijanu
NOVI SAD - Marijana Ševo se razbolela u 13. godini, kada je virus napao njeno srce. Od onda ima teško oboljenje i jedino rešenje za nju jeste transplantacija. Dok se nije razbolela, igrala se, išla u školu, vozila bicikl. A onda je sve to prestalo. Ona, ipak, nije izgubila nadu.
Marijana je jedna od tridesetak ljudi u Srbiji kojima može pomoći samo transplantacija srca, i to u nekoj bolnici u inostranstvu, jer se u našoj zemlji ove intervencije ne rade već punih 11 godina.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
Za Marijanu su lekari prvo mislili da se prehladila, jer je dotle sve bilo u redu. Nikome nije padalo na pamet da joj je srce bolesno.
- Osećala sam stalno malaksalost, mučninu, povraćala sam, gubila apetit, uopšte nisam imala snage, čak me je i hodanje zamaralo. Posle toga nisam mogla da živim kao druga deca, bilo mi je zabranjeno i da vozim bicikl - priča sada dvadesetpetogodišnja Marijana, koja je poslednjih šest meseci provela u bolnici na lečenju i terapiji, a kući se vratila prošle nedelje.
Žiro-račun za pomoć
Svi koji žele da pomognu Marijani, mogu da uplate novac na žiro-račun u Erste banci broj 340-32105708-23, sa naznakom „Pomoć za Marijanu Ševo". Porodica je otvorila i devizni račun, na koji novac može da se uplati samo iz inostranstva. Broj ovog računa u Erste banci je 340-7642870878, iban RS 35340764287087899932, swift: gibars22.
Njoj su uvećane leva komora i pretkomora, a srce joj radi sa oko 20 odsto kapaciteta. Kaže da je uz lekove i povremene posete lekarima uspela da završi i srednju i Visoku poslovnu školu i osećala se dobro sve do 21. godine kada joj se stanje naglo pogoršalo.
- U Institutu za kardiovaskularne bolesti u Sremskoj Kamenici su mi dve nedelje od prijema ugradili defibrilator, koji i danas imam u grudima. Aparat je sve do prošlog novembra radio dva ili tri puta, ali od novembra su napadi učestali. Imam osećaj kao da ću pasti u nesvest, sve mi se zamagli, a onda se aparat uključi i kroz mene prođe struja. Posle mi bude bolje - kroz osmeh priča Marijana.
Jedino rešenje za ovu devojku jeste transplantacija srca, ali ona i njena porodica nemaju novca za ovako skupu intervenciju u inostranstvu. Familija Ševo je izbegla iz Drvara 1995. godine i do pre nekoliko godina su živeli u Krajišniku kod Zrenjanina. U Novom Sadu su podstanari, a zaposleni su otac Želimir i sestra Sanja. Majka Slavica je stalno kod kuće kako bi pomogla bolesnoj ćerki. Marijana kaže da je njena dokumentacija poslata u klinike u Beču i Berlinu. Od novembra pogoršano: Marijana Ševo
- Ukoliko me prihvate u Beču, operacija će koštati do 150.000 evra, a ukoliko budem išla u Berlin, trebaće mi i više od sume koju traže Austrijanci - kaže Marijana koja će sve dok ne dobije novo srce morati da ide na kontrole svake dve nedelje.
Ovde su lekari učinili za nju sve što su mogli. Sada se nada da će uspeti da prikupi novac i da se neće razboleti kako bi što spremnija dočekala transplantaciju. Posle toga planira da nađe posao i nastavi život tamo gde ga je bolest prekinula.
Najveći problem zašto se transplantacija srca u Srbiji ne radi jeste, kako navode lekari, loša organizacija. Ipak, za one kojima je transplantacija srca neophodna, opravdanja ne znače mnogo.
Pošto transplantacija u Srbiji još dugo neće biti realnost, postavlja se pitanje zbog čega pacijenti kojima je neophodna transplantacija srca, ne mogu u neki inostrani centar, o trošku države. Jedno od najčešćih tumačenja je da se čeka na potpisivanje ugovora sa AKH klinikom u Beču, kojim bi bilo omogućeno da oboleli tamo idu na transplantaciju. To se još nije dogodilo. U RZZO kažu da su voljni da šalju pacijente u Beč, ali Ministarstvo zdravlja mora da potpiše ugovor.
U Institutu „Dedinje", gde je prvi put u Srbiji urađena transplantacija srca, kažu da nema uslova za oživljavanje tako ozbiljne oblasti u medicini. Kažu da su, iako šalju svoje stručnjake na usavršavanje baš za transplantaciju srca, dovedeni u tešku situaciju jer su sa „kapacitetom apsolutno ispunjeni”.
S druge strane, dr Mile Vraneš, direktor Klinike za kardiohirurgiju u Kliničkom centru Srbija, kaže da su oni objektivno spremni i voljni da počnu sa programom, ali da su im za to potrebna i određena materijalna sredstva i određena edukacija pojedinih ljudi.
- Sve zavisi od novca, a mi nemamo ni za najosnovnije stvari - ističe dr Mile Vraneš.
Porazna je činjenica da u Srbiji već 11 godina nije urađena nijedna transplantacija srca. Nijedno obrazloženja ili prebacivanje odgovornosti nisu prihvatljivi. Jer, novi život započinju samo oni koji su uspeli da prikupe neophodan novac i da na vreme dođu na red.
Povezane vesti: Prvi put stavljeno trajno veštačko srce Da srce više ne lupa
