Izvor: Blic, 29.Dec.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novinar koji je voleo posao
Novinar koji je voleo posao
U ovoj zgradi, nekoliko spratova iznad, 1989. godine osnovali smo Radio B92, od tadašnjeg Omladinskog radio-programa 'Ritam srca' sa Studija B i 'Indeksa 202' sa Radio Beograda 202. Zoran Mamula je došao iz 'Indeksa' gde je radio od 1985. godine. Tako je B92 počeo da živi u komplikovanim vremenima na pragu uspostavljanja pluralizma. Tada smo u temelje radija čvrsto ugradili principe i vrednosti modernog društva, pravde i odgovornosti. Držali smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se tih principa i opirali se njihovom razvodnjavanju i kompromitaciji.
Zoran je od početka bio ključni deo tima koji je imao zadatak da to prenese slušaocima, da ih provocira, ali i smiruje. U grozničavim trenucima, kada nismo bili sigurni da ćemo uspeti da prenesemo poruku, on se prihvatao zadatka i obavljao ga na najbolji mogući način, što smo videli po ogromnom poverenju slušalaca u naše programe. To poverenje nas je pomalo i plašilo pa smo smislili slogan 'Ne verujte nikome, pa ni nama”. Hteli smo da kažemo 'mislite svojom glavom”, što su naši slušaoci i shvatili.
Urezani u sećanje ostali su mi mnogi zajednički dramatični, ali i lepi trenuci. Uvek je postojala ta mešavina – nikada nismo mogli da uživamo u uspehu do kraja. Uvek je nova drama bila važnija od našeg malog zadovoljstva zbog uspeha. Uvek ću žaliti za tim trenucima u kojima smo novinare, umesto da im odajemo priznanja, da ih učinimo važnim zbog njihovih podviga i kvaliteta, terali smo ih da idu dalje, na sledeći zadatak.
Maki je radio u još nekoliko redakcija, na Radio 'Brodu', u Radiju 'Slobodna Evropa', i u 'Evropljaninu', ali je uvek bio i u B92 sa svojim kolegama i prijateljima - sa Milicom, Dušanom, Sandom, Borisom, Bojanom, Nelom, Timijem, Cecom, Danijelom, Vasketom, Tamarom, i drugima sa kojima je izgradio 'medijsku imperiju” - Informativnu redakciju B92.
U svim porukama saučešća ponavlja se nekoliko istih reči: pristojnost, čast, dobrota, odanost, odmerenost i otmenost. Kada ljudi prepoznaju ove kvalitete u novinaru, onda je jasno da je reč o vrhunskom novinarstvu.
Borislav Pekić je u 'Godinama koje su pojeli skakavci” opisao ne samo svoju mladost nego i vreme koje je za nekoliko generacija bilo tragično. Mnogi ga u to vreme nisu doživljavali i osećali kao tragično i teško, ali ono se kasnije upravo takvim pokazalo. Koliko je trebalo da se to shvati? Četrdeset, pedeset godina? U tom smo pogledu u prednosti. Poslednju deceniju naših života teško da iko može da doživljava kao period trijumfa i radosti. Pa, ipak, ma koliko se slagali u tome da smo prošli kroz strašne izazove i iskušenja, i da su generacije koje su se aktivno borile i suprotstavljale nakaznom režimu obeležene ovim desetlećem, teško se priznaje kolika je bila cena ovakvog života.
Kad se okonča rat ili nekakva prirodna katastrofa, obično se pristupa utvrđivanju štete. Najlakše se može ustanoviti koliko je mostova srušeno, pruga, puteva ili zgrada uništeno. Utvrdi se i broj mrtvih, ranjenih i izbeglih. Onda to neka državna komisija predoči svome narodu i svetskoj zajednici. Možda i Bogu. Za porušeno se dobiju krediti, mrtvima se posvećuju spomenici, ulice ili vrtovi sećanja. Izvesno vreme se sećanje obnavlja, a onda sve krene u rutinu.
Ono kroz šta smo mi prošli neće, nažalost, nikada biti deo posla neke državne komisije, niti organizovanog pamćenja. Duže od deset godina bili smo u ratu u kojem su se gubile glave, ali čast i obraz još češće.
Kada sada na to mislim, prvo mi na pamet pada nepravda. Osećanje nepravde je još bolnije kada smrt oduzme nekoga u naponu snage. Ali, uskraćivanje života onome ko je prošao Golgotu i najzad se domogao normalnog života posebna je vrsta nepravde.
Sada, kada se opraštamo od našeg prijatelja, kolege i saborca – našeg Zorana Mamule, sve ove stvari odjekuju u nama. Toliko smo toga prošli zajedno da se sada čini da bi bilo potrebno nekoliko života da sve to u njih stane.
Dvanaest zajedničkih godina na Radiju B92 bilo je dvanaest teških, ali i veličanstvenih godina. Kada smo zajedno kretali u avanturu pravljenja radija, rat još nije bio na vidiku. Samo su se nazirali obrisi pakla u koji u početku nismo sasvim mogli da verujemo. Zoran Mamula je tada imao 25 godina i ne samo da se nije plašio, već je stalno imao potrebu da ismeje i naruga se opasnostima i strahovima.
Znam da je termin nezavisni novinar nepopularan među onima koji smatraju da postoji samo profesija i ništa drugo - ali ja zaista ne znam koji bi bio bolji izraz za nekoga ko je istovremeno bio i profesionalac, i hrabar i otvorenog duha, i spreman da se neštedimice bori za moral i dostojanstvo svoje profesije.
Zoran Mamula je bio nezavisni novinar u vreme kada je to zvučalo kao prokletstvo.
Šta još reći o nepravdi, a što već nije rečeno? Možda i to da sagledavajući nepravde verovatno najbrže sazrevamo. Možda nas ova nepravda pouči vrednostima ličnih odnosa, prijateljstva i bliskosti koje je jedan mali, progonjeni radio godinama gajio kao tajanstveni izvor svoje moći. Ta moć prijateljstva, taj unutrašnji izbor po srodnosti, koji je među nama uvek postojao, mogao je da nas spase i da nam ulije novu energiju uvek kada bi izgledalo da smo na kolenima.
Zoran Mamula nije izgoreo u poslu gde ljudi tako lako gore – Zoran je žrtva, ne posla, već strašnih prilika i okolnosti u kojima smo živeli. Nije izgoreo u poslu iz prostog razloga, jer je u njemu uvek uživao, zato što je bio dovoljno talentovan i pametan da mu je u novinarstvu sve bilo lako i jednostavno. Oni koji se u ovom poslu muče i naprežu znaće o čemu govorim.
Naravno, nema načina da nepravde ispravimo. Jedino što možemo da uradimo jeste da dosledno i uporno radimo na onom što smo zajedno započeli. I da, pri tom, nikada ne zaboravimo jedni na druge, da ostanemo zajedno i onda kad nas nepravda razdvoji.
Dragi Maki, bićeš uvek sa nama - a mi sa tvojom porodicom, o kojoj ćemo brinuti.
Hvala ti za sve što si učinio za novinarstvo i slobodu i neka ti je večna slava. Veran Matić
