Izvor: Vostok.rs, 23.Dec.2016, 13:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novak je tražio da ga povedem na Himalaje
Dragan Jovović, čovek koji je 2012. razvio srpsku zastavu na Južnom polu, i ovu, odlazeću godinu pamtiće po izuzetnim pregnućima i uspesima. Prošlog meseca je osvojio himalajski vrh Kala Patar, ali taj alpinistički „trofej“ u senci je podviga koji je ostvario krajem septembra i početkom oktobra. Bio je član ekspedicije koja je pregazila put kojim se pre sto godina povlačila srpska vojska – sa vrha Rugovske klisure, prešli su Čakor, spustili se do Plava, pa dalje, kroz albanske vrleti, do Drača. O svemu tome Dragan će govoriti na tribini koja će se u petak održati u Arilju.
„Niko ne zna šta su muke teške dok ne pređe Albaniju peške“, u stihu opisuje ovaj pedesetosmogodišnji Kragujevčanin, avanturista sa diplomom Mašinskog fakulteta.
– Prošlog leta smo bili na Krfu, obišli Srpsku kuću i ostrvo Vido. Tada sam rekao da ću u čast naših stradalnika, među kojima je bio i moj pradeda, preći istim putem preko Prokletija. Naravno, nama je bilo neuporedivo lakše nego srpskoj vojsci – nismo gazili po dubokom snegu, na minus 20, neobučeni, gladni… – priča nam Jovović u kopaoničkoj kafani koja je dekorisana slikama sa njegovih ekspedicija po svetu.
Centralno mesto zauzima srpska zastava sa potpisima četiri člana ekspedicije, koja je lepršala na Južnom polu. Tu je i njegovo odelo sa ovog putešestvija koje je trajalo 12 dana, na temperaturi od minus 51 stepen.
Ovde je ugostio i Novaka Đokovića, pričao mu o svojim ekspedicijama „nebu pod oblake“. Novak mu je rekao kako želi da se, kada okonča tenisersku karijeru, zajedno s njim popne na Himalaje. Pomalo sumnjičavo pitamo da li će, kad Novak „stasa za penziju“, još biti u snazi da osvaja planinske vrhove. Otkriva nam da telo najbolje podnosi visinsku bolest između 40. i 65. godine, tako da je, što se njega tiče, „dubl“ sa Đokovićem sasvim izvodljiv. Otkriva nam da je od onih ljudi koji često sanjaju da lete, a takvi su, veruje se, predodređeni za ekstremne sportove. Uostalom, nadmetanje i izazovi su njegovo srednje ime: pre nego što je u januaru 2012. na skijama došao do tačke na Antarktiku oko koje se okreće planeta, 12 godina se bavio karateom, a vozi i turno spust (skijanje izvan uređenih staza), što laicima koji gledaju sa strane izgleda krajnje pogibeljno.
Plejbojeva zečica među pingvinima
Južni pol je i popularna turistička destinacija – za one koji mogu da plate 20.000 dolara za takav aranžman. Avion specijalno prilagođen za sletanje na takve terene turiste doveze u blizinu kugle koja označava tačku Južnog pola, zadržavanje je najduže sat i po, taman za „foto-safari“. Jovović kaže da je verovatno najatraktivnija „blic poseta“ Južnom polu bila kada je „Plejboj“ tu slikao jednu od svojih „zečica“, koja se pred objektivom obnažila na tri sekunde.
– Ako se pametno radi, ne može da bude opasno, iako se i ja naježim kada gledam druge da to rade. Na stazi se ništa ne oseća, nema straha, samo adrenalin. Onda mi je palo na pamet da se spustim sam sa Elbrusa, najvišeg vrha Evrope (5.642 metra). Kada je Dragan Jaćimović, prvi Srbin koji se popeo na Mont Everest, čuo šta sam uradio, predložio mi je da pođemo na Himalaje. Tu ekspediciju 2009. nismo doveli do kraja jer su se vremenski uslovi ekstremno pogoršali. Jaćimović je doneo ispravnu, rekao bih spasonosnu odluku. Dve druge ekspedicije tvrdoglavo su nastavile da se penju i imali su ljudske gubitke. Znate, nije cilj samo osvojiti vrh, treba se vratiti živ i zdrav – priča Dragan i dodaje da je u toj misiji „zaradio“ dvostruki prelom ruke.
Ipak, Krov sveta mu nije dao mira, naredne godine se pridružio kanadskoj ekspediciji, ali su ga šerpasi odbili.
– Oni su vrlo sujeveran narod, planinu Everest doživljavaju kao božanstvo. Kada su čuli da sam prošli put imao ovde dvostruki prelom, rekli su da me planina neće. Sa Everestom sam završio, ni jedan šerpas me neće pratiti nikada – priča sa dozom žaljenja u glasu.
Onda mu je Jaćimović dao ideju da uradi nešto još teže od Everesta.
– Pitao sam ga šta bi to moglo da bude, a on je odgovorio – Južni pol. Objasnio mi je da je ta ekspedicija duža, fizički zahtevnija, temperature su ispod 50 stepeni Celzijusa, krv se bukvalno ledi u žilama, vetar bukvalno obara s nogu. Na sve to je potrebno vući velike količine hrane, opreme i goriva jer se nikada ne zna koliko će put trajati – opisuje Jovović izazove koji ga nisu odvratili. Naprotiv.
Rusi su te 2012. godine organizovali ekspediciju, pa je Jovović otišao u Moskvu i posle testova u olimpijskom selu, od 36 kandidata bio je na šestom mestu. Pre toga je istrčao nekoliko maratona i bio je baš dobro pripremljen. Na ekspedicije inače uvek ide po četvoro ljudi, to je idealna kombinacija. Sudbina je odlučila da dvojica kandidata odustanu i tako je naš Kragujevčanin upao u ekipu sa trojicom Rusa, od kojih je jedan profesor na Univerzitetu Lomonosov.
– Sa nama su paralelno išle još dve ekipe: u jednoj su bili Kanađani i Amerikanac, a u drugoj Japanci, svi iskusni, većina od njih je već imala „uknjižen“ Mont Everest. Međutim, obe ekipe su odustale tokom puta. Videli smo avion za evakuaciju koji je došao po njih i tada smo shvatili da smo ostali sami – priča Jovović.
Njega je drugog dana počela da drma visinska bolest. Prvo otiču prsti, pa lice, javljaju se užasne glavobolje, staju bubrezi, dešavaju se čak i halucinacije kao pod uticajem droga... Pravilo je da ako jedan član mora da odustane, ekspedicija se prekida. A Dragan nije hteo da to bude on. Iste probleme je imao i jedan od Rusa i zapravo su čekali koji će prvi da odustane.
– Valjda je i u njemu i u meni proradio onaj slovenski inat, ni jedan od nas nije hteo da bude krivac za prekid ekspedicije. Trećeg dana je već bilo bolje, i četvrtog smo prevazišli krizu. Oslabio sam 22 kilograma za 12 dana, a ni ostali nisu bolje prošli. Posle 12 dana smo stigli na Južni pol, jedva smo se kretali od iscrpljenosti – priča Jovović.
Osim sa visinskom bolešću, imao je problem sa vezovima na skijama, pa je u jednom trenutku morao da skine rukavicu s jedne ruke na pet sekundi i ostale su trajne posledice – jedan prst više ne oseća.
Na Antarktiku, koji je kontinent veći od Evrope i Azije i na kojem su jedini stanovnici pingvini i morževi, prespavali su, slikali se i vratili se avionom. A zastava?
– Na tački Južnog pola je zapravo postavljena staklena ceremonijalna kugla, a u krugu 12 zastava država koje imaju pravo na teritoriju Antarktika (Rusija, SAD, Velika Britanija, Čile, Južna Afrika, Australija...). Jedan od Rusa je u šali predložio da izvadi zastavu SAD i da ja pobodem srpsku za slikanje. Naravno da to nisam uradio, samo sam našu trobojku razvio za fotografisanje – kaže kroz osmeh.
I dok čeka da Novak završi karijeru, Dragan nastavlja da osvaja planinske vrhove, sam finansira svoje ekspedicije, a s njim u visine ide i sin Nikola, uskoro diplomirani ekonomista. Taj fakultet je već završila njegova ćerka Jelena. O deci i supruzi Snežani govori sa ponosom i posebnom toplinom. Emocije trepere u glasu i kada se u priči dotakne Mont Everesta, tog nedosegnutog sna.
– Istina je, Krov sveta mi je bolna tačka – priznaje nam.
– A Severni pol, da li je to sledeća velika avantura – pitamo, čisto da skrenemo temu sa sećanja na neuspeh ekspedicije iz 2009. godine.
– Severni pol… Ma on je mnogo lakši od južnog… I nije neki izazov – ostavlja nas u čudu svojim odgovorom Dragan Jovović.
Sandra Gucijan, Politika
