Izvor: Politika, 05.Sep.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nova lica srpskih mafijaša
Marko Milićev je foto-robot redizajniranog srpskog kriminalca, dokaz da je današnji poredak srpskog podzemlja doživeo ne samo modnu, već i sociološku evoluciju
Detalji zločina na Brankovom mostu polako izlaze na videlo. Ispostavilo se da se tokom vožnje u „mini kantrimenu” odvijala nekakva perverzna „selfi” zabava. Devojke su mobilnim telefonima snimale najavu zločina. Putnici „kantrimena” kezili su se displejima pametnih telefona, dok se Luki Jovanoviću spremao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << konačni susret sa sudbinom.
Raskalašne klinke i beskrupulozni vozač koji su se te julske noći vozili sa splava na splav najavljivali su smrt dečaka na drugoj strani ukletog zida kojim je podeljeno srpsko društvo. Na jednoj su oni – opasni kraljevi beogradskog noćnog života. Oni su bogata, svemoćna vrsta novih kriminalaca, mračna strana tog tranzicionog, neoliberalnog poretka koji sablasno najavljuje „kraj istorije”.
Na drugoj strani tog nevidljivog zida bili su Luka i njegovi drugari. Gubitnici koji ne umeju da se snađu u vrlom novom svetu i zato su gurali ubogu „ladu” nekoliko minuta pre nego što je beogradsko nebo najavilo još jedno jutro.
Marko Milićev vozio je „kantrimena” i nije imao trunke savesti da stane. On je foto-robot je redizajniranog srpskog kriminalca, dokaz da je današnji poredak srpskog podzemlja doživeo ne samo modnu, već i sociološku evoluciju.
Krimosi se po garderobi ne razlikuju od metroseksualaca i kameleonski se utapaju u sredinu. Oni vežbaju, drže do fizičke spremnosti, ali tek da bi izbegli pivski stomak, a ne da bi podsećali na Ramba iz predgrađa koji diže tegove u garaži, umesto da odlazi u fensi-teretanu.
Nova sorta održava i širi veze ne samo sa sopstvenom vrstom, već i sa vršnjacima koji nisu kriminalci, boreći se tako ne samo za društvenu verifikaciju, već i za naklonost devojaka za koje se baš i ne može reći da su kopija plavuša iz devedesetih godina. Među njima ima poprilično studentkinja, poput putnica „kantrimena”, pa je paradoksalno da ponekad podzemlje više ceni obrazovanje, makar i u perverznoj formi, od tržišta rada.
Naravno da teza o podzemlju koje ima razvijenu socijalnu komponentu zvuči ironično, ali je istina da se genetski modifikovani krimosi, zbog svoje mimikrije i razvijene društvene inteligencije, manje ističu. Podzemlje je, takođe, manje sklono uličnom nasilju nego devedesetih godina, kad se bande nisu ustručavale da razmenjuju paljbu – ja tebi, ti meni – u strogom centru grada.
Čak se u tučama po klubovima ili splavovima u vreme sadašnje mnogo više ističu članovi obezbeđenja. Verovatno zato što su to regruti zavađenih navijačkih grupa, koji nisu išli na časove lepog ponašanja, već na edukaciju na tribinama, gde se bejzbol palice smatraju modnim detaljem, a ne hladnim oružjem.
Droga se, takođe, iskristalisala kao vodeća privredna grana modernih gangova. Ni Milićev nije na sav glas objavljivao da trguje narkoticima, za šta se sumnjiči po medijskim napisima, već se predstavljao kao menadžer popularnog restorana i kao takav je nastupao na društvenim mrežama i splavarskim platformama, u koje se pecaju devojke nove klase, dok dečaci poput Luke voze „lade” svojih očeva.
U noćnom Beogradu čini se da svi, tako izmešani, imaju jednake šanse. Ali, istina je da ih nemaju i da je to iluzija koja se ponavlja svake bogovetne noći.
Zato što ljudi iz prve grupe kupuju firme, predstavljaju se kao pobednici tranzicije, peru novac, pretvarajući novčanice od trgovine drogom u vlasničke deonice firmi ili zemlje… Nije li i Darko Šarić činio upravo to? Postao je vlasnik mnogih kompanija ili hotela koji su kupovani novcem od kokaina, dok je, istovremeno, bio i magnet za gotovo čitavu srpsku estradu.
Razume se, Milićev nije Šarićevog kalibra. Ali sve što je učinio posle zločina na Brankovom mostu, kad su se kamere iznenada zamutile, pokazuje da je poznavao organizaciju, da je imao inteligenciju i vrhunsku hladnokrvnost opasnog kriminalca. To ne dokazuje samo njegovo bekstvo iz zemlje, najpre u Tursku, a potom i u Kinu, gde je uspostavio veze s tamošnjom kriminalnom ekspoziturom.
I pre zločina na Brankovom mostu Milićev je, promenom svog prezimena i uzimanjem ženinog, dodatno zamaskirao svoj dvostruki život. Nekad bi sama pomisao na javno odricanje od mačizma i uzimanje prezimena supruge, što je učinio i Milorad Ulemek Legija, bila nezamisliva jeres među surovim kriminalcima koji su ordinirali devedesetih godina.
Kad bi se, vremeplovom, ovakav, stilizovani Milićev, sa ženinim prezimenom, u „kantrimenu” pre četvrt veka parkirao na Bežaniji koju je kontrolisao Bata Trlaja, na Novom Beogradu, čiji je bos bio Mihajlo Divac, ili Zvezdari, koju je kontrolisao Šljuka, takvo biće iz sadašnjosti bilo bi ne samo podvrgnuto podsmehu, već bi „kantrimen” i njegov vlasnik verovatno bili izrešetani.
Ovekovečeni u filmu „Vidimo se u čitulji”, krimosi iz devedesetih vozili su crne „be-em-vee” i džipove „pajero”, koji su pojačavali njihov osećaj muškosti. Vremenom, pak, menjaju se auto-brendovi popularni u podzemlju. Na ulice izlazi fantomski „audi smrti”, dok, u poslednje vreme, beli džipovi i razni modeli „minija” čine vozni park tranzicione sorte novih kriminalaca.
Kristijan Golubović i njegova ekipa su raritetni primerci nekadašnjeg kriminalnog pokreta, čiji je način života i stil oličavala skraćenica „tri P” – pištolj, plavuša, pajero. Zapravo je Kristijan jedini preživeli kapitalac iz tog doba, te sada, sa svojom ekipom, nabildovan kao Konan i istetoviran kao hodajuća bojanka, izgleda kao eksponat koji je pobegao iz muzeja podzemlja. Otuda nekima izgleda kao parodija starih vremena.
Dok se „milićevci” maskiraju i oštećuju društveno tkivo poput kancera, Kristijan i njegovi sledbenici ne kriju ni ko su ni šta su. Naprotiv, traže deo medijskog prostora da to još jednom što glasnije ponove.
Tako je izgledao taj kriminalni svet, dizajniran po modelu Aleksandra Kneževića Kneleta, ubijenog u hotelu „Hajat”. Oni su nabildovani, s duksevima uvučenim u trenerke i pejdžerom zakačenim za pojasom, uz obavezno kratko podšišanu kosu, delovali kao borbena džiberska formacija. Kad bi se pojavili na javnom mestu, zauzimali su separee i nisu se mešali s ostalima, dok su klinci koji su ih oponašali postali deo dizelaškog supkulturnog pokreta. Slušali su turbofolk. Obavezni modni detalj, uz dukseve i trenerke, bila je i zlatna kajla, čija je debljina pokazivala mesto u hijerarhiji beogradskog podzemlja.
Devedesetih su još dve stvari uslovile da krimosi ostanu vezani za svoja mikrostaništa, uglavnom radnička predgrađa Beograda, po kojima su i nazivani gangovi – od voždovačkog do zvezdarskog. Tadašnja tradicija podsticala je lojalnost kraju, a rodonačelnik tog izopačenog lokalpatriotizma, koji se ponekad patetično romantizuje, bio je promašeni bokser Ljuba Zemunac. Drugi razlog za određenu vrstu društvenog autizma bila je volja zapadnih policija koje su isporučivale „mnogo krokodila u malu baru”. Tvorac te filozofske misli, koja je odslikavala zversku borbu za prevlast podzemljem, bio je Bata Trlaja.
Ali kao što se čini da su oni bića iz praistorije, tako će život koji se neprestano ubrzava, kao poludeli „mini kantrimen” koji leti po Brankovom mostu bez kontrole i milosti, pregaziti i sećanje na Luku, na njegovu ubogu „ladu” i na sporu policijsku istragu.
Devojke iz „kantrimena” izaći će iz zatvora. Ponovo će otići na splavove. Praviće opet idiotske „selfije”, udaće se verovatno za nekog vlasnika kafića ili menjačnice. Možda će se cure iz „kantrimena” kajati, ali to neće trajati dugo, jer podsvest se trudi da izbriše ružna sećanja.
I, to će biti to. Luka će ponovo biti pregažen.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 05.09.2014.
.jpg)
