Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Normalni ljudi sa psihičkim problemima
Mentalna bolest je hronična i ciklična, smenjuju se dobre i loše faze, ali s njom može da se živi, kaže Dragan Jugović, predsednik Udruženja „Duša”
Da bi se neko duševno razboleo mora da ima veliku dušu, polu u šali, polu u zbilji kaže Dragan Jugović (49), predsednik Udruženja „Duša” koje okuplja korisnike psihijatrijskih usluga i članove njihovih porodica. On se od svoje sedamnaeste godine bori s nerazumevanjem, strahovima i predrasudama okoline. Iako ga >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je bolest omela da završi studije elektrotehnike, Dragan živi u srećnom braku i okružen je prijateljima koji ga nisu odbacili kada su saznali za njegovu dijagnozu. Otvoreno govori o problemima s kojima se suočavaju ovi ljudi a kroz koje je i sam prolazio.
– Mi smo normalni ljudi s psihičkim problemima. Za psihijatrijskog bolesnika je najvažnije da nauči kako da živi s bolešću, da ne uzima alkohol i psihoaktivne supstance i da ima redovan san, a ako se on poremeti to znači da nešto nije u redu. Psihijatrijska bolest je hronična i ciklična, smenjuju se dobre i loše faze, ali s njom može da se živi. Kao što dijabetičar živi sa svojom bolešću, tako i mi uzimamo lekove i možemo da budemo društveno korisni. Međutim, psihijatrijski bolesnici su medijima često predstavljeni kao agresori i ubice, iako duševna bolest nije „preduslov” da se počini krivično delo. Posle Hičkokovog filma „Psiho” ljudi su počeli da zaziru od osoba s mentalnim problemima, iako je broj pacijenata koji počine krivično delo manji od jednog promila – kaže Jugović.
Činjenica je, kako navodi naš sagovornik, da se zbog strahova i predrasuda okoline, ljudi s mentalnim problemima smeštaju u psihijatrijske azile koji se nalaze na periferijama gradova i na marginama interesovanja društva i često predstavljaju poslednju životnu adresu za psihijatrijske bolesnike.
Jugović kaže da se više od 30 godina leči i dodaje da je na svojoj koži i na svojoj duši iskusio puno značenje reči „stigma” i „autostigma”.
– Zbog odnosa koji društvo ima prema psihijatrijskim pacijentima i ja sam se stideo svoje bolesti. Iako je moja porodica bila uz mene od momenta postavljanja dijagnoze, mi smo 25 godina krili moju bolest od komšija i poznanika – sve dok jednog leta nije došla Hitna pomoć da me vodi u bolnicu. Prošlo je dosta vremena dok nisam otvorio dušu svojim prijateljima. Neki od njih su zauvek izbrisali moj broj telefona iz svog imenika, ali sa većinom sam ostalo u bliskim odnosima – priča Jugović.
Uz veliku logističku pomoć Međunarodne mreže pomoći, Dragan je osnovao udruženje „Duša” i s ponosom kaže da je osnivanje udruženja od strane pacijenata koji se sami bore za svoja prava svetski trend, jer „veći efekat ima kada osoba koja je smršala 30 kilograma reklamira neku dijetu, nego kada o njoj priča lekar”.
Na pitanje – kakve probleme imaju osobe s mentalnim tegobama, on kaže da ta dijagnoza je poput kamenčića bačenih u vodu pravi koncentrične krugove u svim sferama života – porodičnom, emotivnom, socijalnom i profesionalnom. Često se dešava da osobe izgube posao ako poslodavac sazna za njihovu dijagnozu, a još češće da neko ne može da dobije posao jer se na razgovoru za posao postavljaju pitanja tipa – da li ste služili vojsku i zašto ste oslobođeni te obaveze i da li imate neke hronične bolesti. Iako je po Zakonu o radu poslodavac dužan da na svakih 20 radnika zaposli jednu osobu sa invaliditetom, niko neće da zaposli psihijatrijskog invalida, objašnjava Jugović.
– Dijagnoza pravi gotovo nepremostive probleme u ličnim odnosima, jer niko ne želi da se zabavlja ili da stupi u brak sa osobom koja ima mentalnih tegoba. Zbog toga najveći broj psihijatrijskih bolesnika živi sam. Neki od njih rade nekoliko godina pa odu u invalidsku penziju, koja iznosi 12.000 dinara, neki dobijaju socijalnu pomoć u iznosu od 7.000 dinara, a neki su nasledili porodične penzije. Veliki broj njih živi sam, što ih čini lakim „žrtvama” rođaka koji ih proglašavaju za „poslovno nesposobne” pa im uzimaju imovinu a njih smeštaju u doživotne azile – kaže Dragan Jugović.
Katarina Đorđević
objavljeno: 21.05.2011
