Izvor: Glas javnosti, 15.Jun.2009, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Normalna karijera
Bio sam šrafić u jednoj firmi. Potrčko svima na usluzi. Ponekad mi prekipi, dođe mi da prospem kafu na šefa, da zviznem nekog uspešnog metiljavka, ali uzdržim se. Bio bi to nizak udarac, a ja sam nosilac crnog pojasa. Ne priliči karatisti da bije šmokljane. Svako se na mene breca, kupujem im novine, uplaćujem loto, dočekujem ih na aerodromu, nosim njihov prtljag. Znam da sam rođen za nešto bolje, ali kome to da dokažem u društvu u kom čak i oni koji su rođeni za nešto gore misle >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << da su rođeni za nešto mnogo bolje i svako vreba priliku da se nečeg dokopa. Počeo sam da gubim nerve. Vidim, nema šanse da se nešto dogodi.
A onda se i meni sreća nasmešila.
Vozim gazdinog sina i njegovu devojku na neku žurku, kad ispred kuće u koju su se uputili, sačekuša. „Ti imaš nešto moje“, kaže gazdinom sinu tetovirani grmalj u pratnji tri momka. Dvojica drže mog štićenika, a grmalj mu lupa šamare. Devojka vrišti, a grmalj se cereka. Siledžijina pratnja oseća da ću se umešati u gužvu i preseca mi put. Razbacam dvojicu, a trećeg pogodim nogom pod bradu. „Ko si sad pa ti“, pita tetovirani. Zviznem ga glavom u nos, grmalj krvari. Ukratko, sredim ja tu četvorku, a devojka uznemirena. Ne ide joj se na žurku. Vratim ih kući.
Sutradan me pozove gazda.
„Hvala ti za ono sinoć“, kaže merkajući me, „ali ti si samo karatista, šteta što ne umeš da pereš pare?“
„Umem da perem pare“, kažem.
Gazda iznenađen. Gde si naučio da pereš pare, pita.
„To je poslovna tajna“, kažem.
Gazdi se dopalo što znam da čuvam poslovne tajne. Kad je tako, kaže, hajde da peremo pare. Pokaže mi on svoje papire. Haos. Drži prljave pare na pogrešnom mestu. Premeštam pare dve-tri nedeljice, savetujem gazdi šta da kupi, a šta da proda, a on zadivljen. Odoše pare sa nesigurnog i prljavog na čisto i sigurno mesto. Svi mi zavide, vide da umem! Gazda ne može bez mene. Putujem s njim po svetu. Peremo pare i uživamo. Svi mi se dive, samo me gazdina kći gleda malčice prezrivo.
Pozvali mi na gazdaričin rođendan. Divno veče, lepa slavljenica, lepa kuća, bogati gosti i ja među njima. Kad smo stigli do šampanjca, gazdina kći me upoznaje sa svojim prijateljicama, a uzgred mi se malčice podsmeva.
„Gospodin ume da se bije kao nindža, sjajan je telohranitelj, ume da pere pare i tatin je miljenik, tatica se plaši da ga konkurencija može preoteti; sjajan čovek, šteta što ne ume da svira gitaru.“
„Klavir mi je miliji, ali sviruckam i gitaru“, kažem uvređeno.
Naredi ona da mi donesu gitaru. Štimam gitaru, a ona me gleda podsmešljivo. Kad sam počeo Segovijinu svirku, uozbiljila se. Vidi, umem. Društvo oduševljeno, a ona ljuta.
„Proverićemo vašu umetničku dušu do kraja, sedite za klavir.“
Tu sam je čekao. Mocartiram, šopeniram, bacam društvo u trans. A ona rešila da mi nađe zamerku. Povela me u baštu da me ispita do kraja. Ne veruje, kaže, u ljude bez greške. Gleda me pravo u oči i pita umem li da pravim decu.
„Umem“, kažem čvrsto.
Rešila je i to da proveri. Posle mesec dana priznala je da sam uspeo. Gazda je oduševljen, našao je, kaže, pravog zeta.
„Stranci zahtevaju da te pošaljem da im pereš pare“. „Jok“, rekao sam, „znate li koliko prljavih para ima u Srbiji“, kaže mi tast.
„I da si hteo, ne bi umeo da propadneš„, kaže mi žena gladeći rukom trbuh u kom se baškari naš sin.
Smeškam se prisećajući se kako me je proveravala.
Ne smem ni da mislim o tome šta bi se sa mnom dogodilo da se ne bijem kao nindža, da ne perem pare veštije nego oni što su ih tražili na Kipru, da ne sviram gitaru i klavir i da, ne daj Bože, ne umem da pravim decu.
