Izvor: Politika, 26.Sep.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Njegošev broj „Politike”
Potez bez presedana u svojoj istoriji, „Politika” je učinila 18. septembra 1925. godine, objavljujućiiznad svog zaglavlja – „NJEGOŠEV BROJ”.
Bila je to neka vrsta uvoda u ono što će se dogoditi 21. septembra, kada su pre 75 godina, 21. septembra,na Cetinju svečano preneteNjegoševekosti iz Cetinjskog manastira u novosagrađenu kapelu na Lovćenu.
„Politika” je iz dana u dan, dve nedelje pre i posle tog događaja, objavila niz tekstova posvećenih Njegošu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dajući veliki prostor, pa i po nekoliko strana, nizu autora koji su iz različitih uglova osvetljavali životni put, vladičansko i državničko delo Njegoševo i njegov kolosalni poetski opus.
U nekoliko nastavaka objavljena su sećanja Matije Bana, sećanja lorda Klarensa Padžeta, odnosno njegova dva oficira, o misiji koju su imali na Cetinju 1848. godine, tekstovi Vuka Karadžića, dr Alekse Ivića, dr Nikolaja Velimirovića, Ljube Nenadovića, Vuka Popovića, Ive Andrića i niza drugih autora.
Od saradnika „Politike”, tih dana su intenzivno pisali Grigorije Božović, a Dobrica Kuzmić i Živko Milićević bili su izveštači.
Kuzmić je pratio put kralja Aleksandra koji je sa kraljicom Marijom i svitom tih dana bio u svojoj prvoj i poslednjoj zvaničnoj poseti Crnoj Gori. Putovali su preko Ohrida, Skoplja, Prizrena, Kosovske Mitrovice, Pećke patrijaršije i Dečana, da bi se potom preko Čakora spustili do jadranske obale, a onda otišli na Cetinje.
Učestvovali su u centralnom događaju prenošenja Njegoševih posmrtnih ostataka u kapelu koja je, u stvari, bila zadužbinsko zdanje kralja Aleksandra. On je odluku o njenoj gradnji doneo u julu 1925, kada je odustao od skupog projekta Ivana Meštrovića za podizanje Njegoševog mauzoleja.
Odluku da na Jezerskom vrhu na Lovćenu podigne crkvicu i da u njoj bude sahranjen, Njegoš je doneo za života, a gradnja je započeta u junu 1845. godine. Tek 27. avgusta 1855, četiri godine posle njegove smrti, Njegoševi ostaci preneti su iz cetinjske crkve u crkvu svetog Petra na Lovćenu.
Počivali su u miru na tom „Gibraltaru Adrijatika” donoći 12. avgusta 1916. kada su po nalogu s najvišeg mesta iz Beča, austrijski okupatori devastirali crkvicu i Njegoševe kosti ponovo preneli na Cetinje.
U carskom Beču, pad Lovćena bio je viđen kao najveći uspeh Austro-Ugarske u Prvom svetskom ratu, zbog čega su i hteli da umesto Njegoševe kapele podignu grandiozni spomenik koji predstavlja „genija pobede i slave”, odnosno Austriju i njenog cara Franju Josifa, jer je Njegoševa kapela, kao neki „barjak poboden u stenu Crne Gore izazivao monarhiju”.
Plan se izjalovio, Austro-Ugarska je zbrisana u ratu sa svetske političke mape, a posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kralj Aleksandar je odlučio da se Njegoševi posmrtni ostaci vrate tamo gde su i bili, sada u kraljevu zadužbinu na vrhu Lovćena.
Mnogo decenija kasnije, devastirano je i to zdanje, posle decenije žustrih polemika, da bi na vrhu Lovćena bio podignut Njegošev mauzolej, po projektu Ivana Meštrovića.
Zamena Njegoševe crkvice mauzolejomi javna debata vođena tim povodom tokom šezdesetih godina minulog veka,potvrdilisu da podizanje spomenika ličnostimakoje su oličenje najviših, najdubljih tragova u sudbini svoga naroda, može pokrenuti osnovna pitanja ne samo estetske već i raspravu onajbitnijim istorijskim, moralnim iduhovnim pitanjima vremena.
Sasvim razumljivo, pošto je reč o državničkom, diplomatskom, duhovnom, estetskom i kulturološkom vrhu koji je dostigao Njegoš svojim delom, a našta je grafičkom metaforom, simbolički, ukazala i „Politika” 18. septembra 1925. štampajući iznad svog zaglavlja putokaz – „NJEGOŠEV BROJ”.
Slobodan Kljakić
objavljeno: 27/09/2010
