Izvor: Politika, 04.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nismo kolektivno "pukli"
Pedesetogodišnjaci kao žrtve tranzicije prvi na udaru stresa. – Procene SZO govore da će do 2020. godine depresija postati drugi uzrok smrtnosti na svetu
Šest godina nakon početka burnih političkih i socijalnih promena, tranzicija uveliko "jede" svoju decu, a populacija koja je pod najvećim rizikom da oboli od nekog mentalnog poremećaja upravo je armija pedesetogodišnjaka. Živeći u sistemu u kome je dobijanje radne knjižice značilo vizu za putovanje u bezbrižan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << svet kredita kojima su se zidali stanovi i iluzije blagostanja, osobe koje su rođene polovinom prošlog veka danas su surovo probuđene pretnjom pratećih posledica privatizacije. Svesni da se preko noći mogu pridružiti armiji od milion nezaposlenih i da nisu konkurentni gladijatori u životnoj areni prepunoj mladih lavova, pedesetogodišnjaci nakon otkaza u firmama sve češće umiru.
Iako se u poslednje vreme govori o porastu broja mentalnih poremećaja našeg stanovništva, dr Zoran Ilić, psihijatar i psihoterapeut, koji je godinama radio na Odseku za stres Instituta za mentalno zdravlje, tvrdi da nismo kolektivno "pukli", već da su socijalne promene najviše osetili najslabiji. Ako smo pali, bili smo padu skloni, parafrazira naš sagovornik reči Branka Miljkovića, a psihijatri kažu da je struktura ličnosti – ključna karika u lancu objašnjenja zbog čega kriza nekoga slama, a nekoga čini još jačim.
"Svako uopštavanje o kolektivnom 'pucanju' sadrži logičku grešku, jer nismo svi izloženi istoj količini stresa. Tinejdžere koji kreću u svet odraslih frustrira činjenica da moraju da budu najbolji, da znaju strane jezike, da savršeno barataju kompjuterima i da su samo osobe besprekornih biografija tražene na tržištu rada. Njihove roditelje, koji se nalaze sedam-osam godina pred penzijom i koji su izgubili svaku motivaciju da rade, plaši ideja da bi mogli da ostanu bez posla i bez ikakvog socijalnog programa u najavljenoj privatizaciji njihovih firmi.
Moj utisak je, međutim, da su najveće žrtve tranzicije – žene i to pre svega zbog mnoštva životnih uloga koje moraju da ispune. Stres je postao vizitkarta savremene žene, jer se od nje očekuje da savršeno funkcioniše na svim socijalnim poljima – u ulozi majke, supruge, zaposlene žene i ljubavnice. Iako teret krize teže pada na pleća žena, dame često imaju bolje mehanizme odbrane. Posmatrano iz vizure fiziologije, kod žena se u većoj meri luči hormon oksitocin, koji se naziva i "hormonom socijalnih uloga". Osim što imaju mnogo bolje mehanizme odbrane od stresa, žene imaju i socijalnu dozvolu da govore o svojim problemima. Muškarci ne pričaju – oni beže u kafanu, u vanbračnu vezu ili u posao. Stres je, nažalost, dobar plivač", podseća dr Ilić.
Naš sagovornik ističe da političke promene jesu donele nadu, ali da je preko noći došlo do surove socijalne utakmice, talasa privatizacije, a potom i do plime otpuštanja i pretnji otkazima. Indirektne posledice rata, kao što je promena sistema vrednosti, samo doprinose opštoj atmosferi nestabilnosti, podseća dr Zoran Ilić.
"Vihor tranzicije vitla svuda oko nas, ali, ne nalaze se svi na udaru stresa. Baš kao što u ratnom vihoru nismo svi bili izloženi istoj količini stresa. Uvid u psihijatrijske kartone devedesetih godina otkrio bi nam da je čak trećina izbeglica patila od posttraumatskog stresnog poremećaja, a da je ova vrsta poremećaja bila u znatno manjoj meri zastupljena kod tzv. normalne populacije. Metafora ove teze je priča o žabama koje se nalaze u bari u čije središte udara jak kamen. One žabe koje se nalaze na obodu bare mogu da iskoče napolje i da se sklone od opasnosti, a one koje se nalaze u epicentru udara mogu da skoče samo uvis. A one se po pravilu najčešće i udave", priča dr Ilić.
Ako bismo parafrazirali Tolstoja i konstatovali da sva srećna društva liče jedno na drugo, a da je svako nesrećno na svoj način, da li bismo mogli da skiciramo psihijatrijski profil nacije?
"Geografija ne određuje psihologiju, a porast broja depresivnih je svetski trend i usputna mentalna šteta ubrzanog tehnološkog razvoja. Bujaju narcizam, sebičnost i egoizam, pa utonuće u depresiju predstavlja slom mehanizama odbrane. Procene Svetske zdravstvene organizacije govore da će do 2020. godine depresija postati drugi uzrok smrtnosti na svetu. Prema podacima Instituta za zaštitu zdravlja Srbije, 44 odsto našeg stanovništva je depresivno", kaže dr Ilić.
Iako je najčešća verbalizovana želja stanovnika ovog podneblja da "živi kao sav ostali normalan svet", često se zaboravlja da je u tom normalnom svetu neprekidno takmičenje vrhunsko socijalno načelo i da je stres postao osnovni začin života savremenog čoveka. Prema podacima Nacionalne komisije za mentalno zdravlje Amerike, milion radnika godišnje odsustvuje sa posla zbog stresa, 70 odsto je nezadovoljno poslom koji radi, a skoro svaki drugi radnik pati zbog zdravstvenih efekata stresa. Podaci takođe govore da je od 75 do 90 odsto svih poseta lekaru u vezi sa stresom, a 50 do 70 odsto svih telesnih bolesti takođe je povezano sa stresom.
"Stres je povezan sa šest vodećih uzroka smrti savremenog čoveka – sa bolestima srca, karcinomom, bolestima pluća, nesrećnim slučajevima, cirozom jetre i suicidom. Statistički podaci govore da se između 170 i 300 milijardi dolara godišnje potroši na lečenje efekata stresa, odnosno 7.500 dolara godišnje po radniku. S druge strane, domaći zdravstveni grafikoni beleže porast psihosomatskih poremećaja, i dvostruki porast broja obolelih od koronarnih bolesti i poremećaja štitne žlezde. Čini se da smo tom normalnom svetu bliži nego što mislimo", zaključuje dr Zoran Ilić.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 04.10.2006.]
