Izvor: Blic, 21.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikolina rođena bez očiju
Nikolina rođena bez očiju
U dvadesetak kvadrata sobe 203 u hotelu 'Srbija', u kojem žive raseljena lica sa Kosova i Metohija, razlila se tuga do neba. Snežana i Jugoslav Petković su 12. juna 1999. godine iz Đakovice pobegli pred albanskim ekstremistima prateći povlačenje tadašnje JNA i ostavili su sve što su imali. Sa dvoje maloletne dece, ćerkom Branom (6) i sinom Mladenom (9), doselili su se u Bor. Pre dva meseca u novoj sredini dobili su ćerku Nikolinu i njihovoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << radosti nije bilo kraja. Sreća je trajala svega nekoliko dana dok lekari na Očnoj klinici u Beogradu nisu utvrdili strašnu istinu. Devojčica je rođena bez oba oka!
Šok koji su tada doživeli Petkovići nije moguće opisati. U malenoj sobici, dok smo sa njima razgovarali, pokušavali smo da im ulijemo neku nadu... da ih ohrabrimo kako je danas moguće u medicini postići i nemoguće poduhvate.
- Porodila sam se potpuno normalno ne sluteći ništa, jer su lekari ultrazvukom utvrdili normalan razvoj ploda. Beba je bila teška 2,8 kilograma i već posle pola sata doveli su mi je kako bih je podojila. Tada sam primetila da ne otvara oči i o tome obavestila dežurnu babicu koja je potom pozvala očnog lekara. Nakon pregleda prepisane su joj kapi za oči, sa preporukom da ih koristi dva dana i potom ponovo bude pregledana, a da se kasnije eventualno konsultuje s Institutom za majku i dete - priča nam Snežana.
Njen suprug tada uskače u priču i sa nevericom konstatuje da očni lekar nije postavio pravu dijagnozu. Dodatnu gorčinu izazvala je činjenica da se u pokušaju da Nikolinu odvedu u Beograd isprečila administracija.
Poslovi opštine Đakovica se od 1999. godine obavljaju u Jagodini i danima su Petkovići pokušavali da dobiju uput za Beograd.
- Kada sam napokon uspeo da dođem do tog dokumenta, jureći i moleći potpise lekara koji su me šetali od jednog do drugog, iskrsao je problem jer borski medicinski centar nije želeo da pokrije troškove prevoza. Kada sam zatražio pomoć u toj ustanovi, jer smo praktično bez ikakvih sredstava za život, rečeno mi je da to nije njihov problem - kaže Jugoslav sa nevericom i kao da od nas očekuje pomoć.
U to vreme nisu ni slutili da je njihova ćerka suočena sa večitim mrakom.
Petkovići već dva meseca nemaju sna. Bol zbog teške invalidnosti zamenjuje još jača gorčina, jer nisu u mogućnosti da obezbede novac kako bi dete odveli na kontrolu. Žive od 2.700 dinara dečjeg dodatka, a Jugoslavu ponekad naleti neki fizički posao.
- Sve muke ćemo zaboraviti dok iole postoji nada da će nekom transplantacijom naša malena možda dobiti neki procenat vida. Čuli smo za svemoćne ruske hirurge, i to nam uliva nadu. Sada nam ostaje da redovno održavamo higijenu proteza koje su postavljene u očnim dupljama kako bi se glava i mozak normalno razvili.
Dok smo razgovarali sa ovom nesrećnom porodicom, dvoje dece Petkovića bezbrižno se igralo u hodniku hotela. Čekaju i nadaju se da će uskoro videti svoju sestru otvorenih očiju. I ona njih. S. Trifunović
