Izvor: Politika, 05.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nikad se ne plašim svojih reči
Prof. dr Čedomir Čupić o učiteljima, snovima, boksu koji gađa mozak, Ljubomiru Tadiću, neuništivoj korupciji, sukobu sa Željkom Mitrovićem, veštačkom i prirodnom strahu...
VIŠE OD SPORTA
Prof. dr Čedomir Čupić je toliko duboko zagazio u politiku ljudskog roda da predmet koji predaje, a i jedna od knjiga koju je napisao, s pravom nosi ime – „Politička antropologija”.
O svim detaljima te nauke, evoluciji politike od „kamenog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doba” do današnjih dana, profesor Čupić se obraća studentima na tri visokoškolske ustanove: fakultetima političkih i ekonomskih nauka u Beogradu i političkih nauka u Podgorici.
Osnovno obrazovanje Čupić je stekao u rodnom Sivcu, u Vojvodini, gimnaziju je završio u Somboru, a Fakultet političkih nauka u Beogradu, gde je magistrirao i doktorirao.
Bio je novinar u obrazovnom programu Radio Beograda. Pratio je događaje iz oblasti filozofije i društvenih nauka. Saradnju s Radio Beogradom nastavio je i posle 1981, kada se zaposlio kao asistent na Fakultetu političkih nauka.
Međutim, iz Radio Beograda je otišao 1992. u znak solidarnosti s novinarima RTS koji su masovno dobili otkaz., Tokom devedesetih godina prošlog veka bio je urednik, pa zamenik glavnog i odgovornog urednika časopisa „Gledišta”.
Čega se sećate s početka školovanja?
Pamtim svoje učitelje. Bili su autoriteti koje nikad neću zaboraviti. Donosili su nove odnose u moj Sivac. Svojim ponašanjem su davali svima primer urednosti, čistoće, oblačenja, ponašanja na javnom, radnom mestu... Odlazili su u toku raspusta na odmor, u udaljena mesta, pa i u inostranstvo. O svemu tome su nam pričali na časovima. Tako sam upoznao Novi Sad, Zagreb, Beč, Budimpeštu...
A iz gimnazije?
U celom mom obrazovanju veliki utisak ostavilo je na mene i vreme provedeno u somborskoj gimnaziji. Imao sam profesore koji su se, pre Drugog svetskog rata, školovali širom Evrope. Bili su to ljudi izuzetnog vaspitanja, vrlo strogi i sa velikim stručnim znanjem. Tu su živeli Srbi, Mađari, Nemci... Postojala je i velika zajednica Jevreja... Sve je to bilo odlučujuće i kad je reč o opštoj kulturi koju sam tada upijao na svakom koraku.
Da li sad, ponekad, sanjate te dane?
Dešava mi se to. Hemiju mi je predavao profesor Pavlov, Rus koji je došao u Sombor kad se zaljubio u lepu Somborku, profesorku biologije. Bio je veoma strog, ali i pravedan. Tako mi se desi, i u ovim godinama, da sanjam sebe uz tablu kako ne znam da napišem formulu za neko jedinjenje. U tom polusnu kažem sebi: „Jao, ja doktorirao, a nisam završio gimnaziju”... Kad nešto uđe u podsvest znači da je bitno uticalo na obrazovanje, u ovom slučaju reč je o odgovornosti.
Koliko ste se tada bavili sportom?
Nisam bio sportista, ali sam pratio sportska zbivanja. Kao dečak sam voleo da gledam boks. Ali, kasnije, kad sam stekao određena znanja, došao sam do istine da se u tom sportu gađa ono što je najveće savršenstvo materije – mozak. Zato sam se posle toga, kao posmatrač, okrenuo tenisu, atletici, plivanju... Kolektivni sportovi me nikad nisu mnogo zanimali. Oni sa sobom nose veliko zlo – nasilje u igri, koje se, kao neka bolest, prenosi i na tribine, publiku, pa i na ulicu...
Kad ste ušli u život?
Već krajem školovanja u gimnaziji. Imao sam profesore koji su nam, pomalo, ezopovski, kao u bajkama, pa i otvoreno kazivali kako bi trebalo da procenjujemo ideološke stavove, posebno one koji su bili „jedina istina”. S tim predznanjem došla nam je, u vreme mojih studija, 1968. Bilo je to vreme velikih nemira mladih širom sveta, pa i u Jugoslaviji. Tada sam stao na stranu slobodnog mišljenja i govora.
Ko Vam je tada bio orijentir za pravi odnos?
Tu su bili profesori Filozofskog fakulteta. Na mene je poseban utisak ostavio prof. Ljubomir Tadić koji je pokazao da je veliki čovek u svakom smislu. I bukvalno je poturio svoja leđa pred policijske palice štiteći studente, a s druge strane učio nas je širokom, slobodnom, kritičnom mišljenju. On je tada, kad je to bilo opasno po život, jedini javno govorio da je postavljanje Josipa Broza Tita za doživotnog predsednika države ustvari uspostavljanje – diktature. Svi ti profesori su, sedam godina kasnije, posebnim zakonom, isključeni s fakulteta...
Čemu Vas je „naučio” Slobodan Milošević?
Pre njegovog dolaska na vlast imao sam jedno iskustvo. Na časopis „Gledišta”, čiji sam bio urednik, Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića, izvršila je još 1985. žestok udar s Univerzitetskog komiteta Saveza komunista. Zato sam Miloševićev dolazak na vlast 1987. doživeo kao politiku koja će za sve nas imati tragične posledice koje, na žalost, i danas snosimo.
U kom smeru ste tada krenuli?
Bio sam uvek uz studente, a i učesnik svih demonstracija od 1991. Nisam bio član nijedne partije. Veoma aktivno sam učestvovao i kasnije u građanskim i studentskim protestima 1996/97. Bio sam do tada kabinetski profesor i nisam uopšte poznavao situaciju u užoj Srbiji. Znao sam severnu Bačku u kojoj sam živeo. I kad sam 1999, s nevladinim organizacijama, pošao po Srbiji bio sam užasnut u kom je stanju. I kad su studenti formirali „Otpor” postavljen sam u Savet te organizacije koja je godinu kasnije prerasla u „Narodni otpor”.
Šta Vam je doneo oktobar 2000?
Veliku nadu da će ogromna energija u narodu i vođama biti kanalisana na pravi način. Tako sam 2001. ušao u Savet za borbu protiv korupcije koji je formirala Vlada Srbije i o kome je brigu vodio Božidar Đelić, tada ministar finansija. U tom savetu sam radio godinu dana. Bio sam nezadovoljan statusom koji smo imali, jer nismo imali vladavinu prava ni posle sto dana od formiranja vlade. A 2002. je proglašena za godinu borbe protiv korupcije. I opet ništa. A to je logično...Nikad ne može da se nađe kompromis između laži i istine. A počele su i afere i napadi na mene.
Ko Vas je napao?
Vlasnik Televizije „Pink” Željko Mitrović. Bilo je reči o rušenju nelegalnih objekata, a država je rušila male objekte, običnih ljudi, ali ništa na Dedinju gde su, na nelegalan način, podizali hale i kuće Željko Mitrović, braća Karić i mnogi drugi. O tome sam javno govorio, a pretnje su mi stizale i javno i tajno. Nije to bio napad samo na mene već i na ceo Savet za borbu protiv korupcije. U toj „borbi” sam proglašen i za lažnog profesora...
I šta se dogodilo?
Krenuo sam u proces sa materijalnim dokazima, a posle moje tužbe Željko Mitrović je kažnjen samo za uvredu, a ne i za klevetu. Ali, to je stanje našeg sudstva. Naravno, sve kuće i hale na Dedinju su ostale, čak su i proširene. Sad je, mislim, sve to legalizovano.
Šta mislite o politici Tadića, Koštunice i Nikolića?
Mislim da je Koštuničina pozicija vrlo uska. Ceo interes Srbije je sveo samo na jedno pitanje – Kosovo i Metohiju. A to je, praktično, vanredno stanje, borba do smrti... Tadić formira bolju poziciju. Kaže da ne možemo sami da proglasimo nešto što drugi neće, pa ostaje na vezi s Evropskom unijom. Jer, drugi su ogledalo našeg potvrđivanja, a bitni elementi politike su moć i interes. Ko to ne zna gubi osećaj realnosti. A Nikolić vodi politiku koja je preživela, to je socijalna demagogija.
Šta očekujete od Rusije?
Interesi moćnika nisu uvek onakvi kakve ih manje moćni očekuju. Zato je uvek opasno svako vezivanje za moćnike bez rezervnog rešenja. Rusija je pozdravila zahtev dve gruzijske republike Abhazije i Južne Osetije da se otcepe od Gruzije, pa se u Moskvi sad manje priča o problemu Srbije s Kosovom i Metohijom. U pitanju je velika iluzija da je međunarodno pravo oslonjeno na pravdu. Međunarodno pravo je samo jedan dogovor. Ni Ujedinjene nacije ne sprovode pravdu već pravo koje su propisale velike sile.
Da li je laž važnija od istine?
Lično smatram da svaki čovek, koji drži do sebe, mora da izbaci laž iz svog života. Ali, neki političari lažu, jer laž odgovara ljudima koji su u bedi i siromaštvu. U tom smislu citiram Engleza Ovena Merdita Gordija koji je još 1861. u Beogradu, a govorio je srpski, dao svoj sud da je „posledica dugog srpskog robovanja – opšte obožavanje laži”. A laž, kao i svako zlo, polazi iz vrha države. Kad bi političari učinili ono što obećaju, sudije ono što im propisi nalažu, ni laž ne bi prekrila sve javno i tajno, dan i noć, javu i san...
Da li se plašite svojih reči?
Postoji prirodni i veštački strah. Prirodni je, na primer, strah od bolesti, ali tu ne bi trebalo preterivati. A kad je u pitanju veštački strah, kao ovaj od svojih reči, on čoveka unižava. Nikad se ne plašim svojih reči. Ali, jedan jedini veštački strah koji prihvatam je strah od sopstvene savesti.
Kako birate prijatelje?
Prvo po tome da li su pošteni, iskreni i moralni. Imam sreću da sam, preko te tri osobine, stekao nekoliko prijatelja s kojima živim kao na nekom ostrvu. Naravno, prijatelje ne bi trebalo često dovoditi u stanje iskušenja i uslovljavanja.
Koje su sve Vaše ljubavi?
Ljubav je sve ono što mi prija i što mi podiže životni eros. Ljubav, u svim odnosima, je univerzalna ljudska vrednost koja se umnožava kad se – deli. Uvek sam znao da iz ljubavi nešto može da nastane, a iz mržnje ništa. Ljubav otkopčava svu pozitivnu energiju. Hrišćani su, za razliku od Starih Grka, koji su pravili redosled svetih ideja, prebacili ljubav s četvrtog mesta na prvo.
Koji Vam se tip žene dopada?
U tom smislu nemam oformljen stav. To je u određenoj situaciji, neka slika određene ličnosti. A to je i pitanje situacije, ambijenta... Sokrat je, na primer, kazao: „Progovori da te vidim”.
Slavko Trošelj
[objavljeno: 06/04/2008.]
