Izvor: Politika, 08.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije sve u novcu
Bogati su napeti, zasićeni, lišeni svakodnevnih sitnih zadovoljstava, tvrde naučnici
Ako nije sve u novcu, a baš u to nas ubeđuju eminentni naučnici, ekonomisti i psiholozi u poslednjem broju časopisa "Sajens", zašto milion Srba svake nedelje igra loto želeći da dobije glavnu nagradu – novac? Ako sreću ne možemo kupiti, kako se tvrdi u ovim, skupo plaćenim, istraživačkim studijama, zašto smo nesrećni što ne možemo da platimo letovanje ili kupimo novi automobil? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kako naciju neostvarenih želja ubediti da ne bi bila ništa srećnija da na računu u banci nema minus, već para u izobilju?
Ričard Lejard, iz poznate londonske škole ekonomije, godinama proučava fenomen zašto veliki rast prihoda, odnosno naglo bogaćenje ne prati i istovremeno povećanje osećaja zadovoljstva, da ne kažemo sreće. Najkraća poruka glasi da bogatstvo ljude ne čini srećnim. Verovanje da je visoki prihod povezan s dobrim raspoloženjem veoma je rašireno, ali naučnici u časopisu "Sajens" tvrde da je ono pogrešno. Ljudi koji imaju natprosečne prihode nisu mnogo srećniji od onih s prosečnim platama. Često su napetiji i ne provode više vremena uživajući u aktivnostima koje zaista donose zadovoljstvo.
Naš poznati psihijatar, profesorka dr Miroslava Jašović-Gašić, uz primedbu da obavezno treba napraviti razliku između pojmova bogatstva u Americi i trenutne situacije kod nas, u najsitnijim detaljima potvrđuje tvrdnje iznete u poznatom svetskom časopisu: osećaj ličnog zadovoljstva životom, psihička stabilnost i bazične vrednosti ne mogu se kupiti novcem.
Pristojan život
– Naravno da nam novac obezbeđuje da ne brinemo o egzistencijalnim stvarima, da imamo dovoljno za normalan i pristojan život. Ali, novac nikada nije zamena za sreću, pri čemu je sreća filozofski pojam i nikada ne traje kontinuirano. U čovekovoj prirodi je da teži blagostanju i trenucima koji će nas inspirisati. Verujte mi, to nema mnogo veze s novcem. Znam mnogo vrlo obrazovanih ljudi sa izvanrednim karijerama koji nisu srećni. Uvek su u nekoj žudnji, frci, žele da sačuvaju kapital – objašnjava profesorka Jašović-Gašić.
Običan svet, ukazuje naša sagovornica, misli da su ljudi iz sveta bogatih – biznismeni, političari, ličnosti sa estrade – privilegovani, beskrajno srećni... Pogrešno, kaže ona, i na naše pitanje da li su oni depresivni i nezadovoljni pa traže stručnu pomoć odgovara da i te kako zalaze u psihijatrijske ordinacije. Naravno, privatne.
– Neki naši bogataši zalaze kod psihijatara, jer su videli na televiziji da tako rade bogati u svetu, ali, istine radi, mnogi po stručnu pomoć dolaze iz stvarne potrebe. Svako u svom životu napravi neki bilans i shvati da nije postigao ono što je želeo. Kod nas je sistem vrednosti veoma poremećen i činjenica je da su mnoge socijalne relacije uslovljene time da li imaš novac ili ne. Opet, neko ko ima dovoljno novca od rođenja i kome je ispunjavana svaka želja često gubi motivaciju da bilo šta postigne. Dominirajuće osećanje kod njih je zasićenje i to je daleko od osećaja sreće – objašnjava dr Miroslava Jašović-Gašić.
Oni za koje mislimo da imaju sve i da su zbog toga srećni, kako kaže naša sagovornica, najčešće su lišeni trenutaka sreće, koji nama izgledaju trivijalno, ali ni u kom slučaju nije reč o beznačajnim trenucima. Doktorka Jašović kaže da vikend sa unukom ili završetak posla na kojem smo se dugo angažovali donose specifična zadovoljstva. Alen Krajger, profesor javnih poslova i ekonomije sa Prinston univerziteta, objašnjava to još plastičnije: siromašni nisu toliko nesrećni koliko mislimo – oni mogu da uživaju u stvarima u kojima jedan Bil Gejts ne može zbog obaveza u "Microsoftu". Znači, nije isto zadovoljstvo izazvano ostvarivanjem poslovnog cilja na poslu i ono koje proističe iz opuštenog odlaska s porodicom u park ili bioskop.
Dobitak na lutriji
U Japanu od 1958. do 1987. godine prihod zaposlenih porastao je petostruko, ali ni približno tako nije raslo povećanje zadovoljstva stanovništva. Lejard kaže da se ljudi osećaju bogatim poredeći sebe sa ostalima. Ipak, socijalno poređenje nije jedini faktor. Postoji nešto što se naziva habitacijom, odnosno prilagođavanje bogatstvu koje nas je iznenada snašlo, što, verovali ili ne, nije lak teret. Dramatična promena nečijeg bogatstva stvara osećaj sreće, ali on traje samo dok se ta osoba ne navikne na svoj status – nekoliko meseci, u najboljem slučaju nekoliko godina. Otuda, kad ljudi dobiju novac na lutriji u početku raste osećanje sreće, ali se ono vremenom vraća na početni nivo. (Evo objašnjenja koje bi moglo da bude uteha svim domaćim gubitnicima na lotou.) Naučnici nas ubeđuju da grešimo kad mislimo da će nam dobitak na lutriji doneti sreću u životu: reč je o kratkoročnom fokusu, a osećanja čoveka zapravo funkcionišu na duži rok.
Novcem definitivno možemo kupiti stvari, ali te stvari – automobili, kuće, odela – obično ne umanjuju neprilike koje ljudi imaju u svakodnevnom životu: probleme s decom, probleme u intimnim odnosima, stresne aspekte njihovih poslova... Kad ljudi sanjare o velikim dobicima, oni zapravo sanjare o stvarima koje bi mogli da kupe, a stručnjaci kažu da pri tome ne shvataju da to neće uticati na osećaj zadovoljstva.
Studije su pokazale da ljudi, kad im ponude poslove koji bi bili manje plaćeni, ali bi im omogućili više slobode, manje nadzora i kraće putovanje do posla, što realno poboljšava kvalitet života i osećaj zadovoljstva – u većini slučajevima odbijaju ponudu. Istraživači kažu da nisu bili iznenađeni: način razmišljanja u ovom konkretnom slučaju je isti kao kod lutrije: naglasak je na novcu kojim ljudi misle da mogu kupiti sve i promeniti sve.
Olivera Popović
[objavljeno: 08.07.2006.]
