Izvor: Politika, 20.Nov.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nije se sklanjao od sudbine svog naroda
Srbija ni vek kasnije nema tako iskrenog zastupnika socijaldemokratskih ideja i viteškog borca za slobodu i pravdu
Na današnji dan, pre sto godina, 20. novembra 1914. godine, otišao je Dimitrije Tucović, cvet srpske misli, slobodarstva, čovek za sećanje, poštovanje, divljenje. A pošto se u novoj Srbiji često zaboravljaju datumi naprednih mislilaca i znanih ljudi, želim da se sećanjima na njegove delo, poklonimo njegovoj pameti, mudrosti, hrabrosti, etici, srčanosti... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bio je i srcem i dušom besednik bez premca.
Pripremajući se za lik Dimitrija Tucovića, po tekstu Milovana Vitezovića, a u režiji Ede Galića, povodom njegove šezdesetogodišnjice odlaska, pomno sam otkrivao njegov karakter, pročitao mnoga njegova dela i otkrio sva njegova moralna svojstva. Bilo mi je jasno da je preda mnom čovek, hrast, iz čestite kuće, iskren, plemenit, patriota i nepomirljiv borac za socijalnu istinu i pravdu. Postoji jedan detalj u seriji koju je radila Televizija Srbije, koji mi je ostao urezan u sećanje. Tucoviću policijske vlasti nisu dale pasoš da ode na veliki kongres socijaldemokratije u Kopenhagenu. Bio je prinuđen da se obrati samom predsedniku vlade Pašiću koji ga je sa pažnjom primio i kazao da je jedini razlog što mu se pasoš ne izdaje taj što vlast opravdano misli da će kao protivnik dinastije i režima loše u svetu govoriti o Srbiji. Tucović je u jednom kratkom a prijatnom tonu odgovorio Pašiću: „O Srbiji kao svojoj otadžbini govoriću sve najbolje! Ali o stanju u Srbiji moram govoriti istinu!”
Pašić mu je na te reči lakonski, na sebi svojstven način, pauzama, zamuckujući sa „ovaj” odgovorio: „Izdaću vam pasoš. Ali, ovaj... gospodine Tucoviću. Vi možda, ovaj... nećete o Srbiji govoriti baš pohvalno, ali ćete o Srbiji govoriti!”
Tucović se samo nasmejao i klimnuo glavom, svestan, da ne bi uspeo da nije ukrotio usijane glave malih naroda na Balkanu.
Za poimanje Tucovića, kao ozbiljnog i trezvenog političara, svakako je značajan njegov govor na Kongresu Druge internacionale u Kopenhagenu, mislim da je to bilo 1910. godine. Tucović je oštro kritikovao socijaliste iz drugih zemalja, a svoju žaoku je usmerio na velike imperijalističke sile, pre svih Austrougarske, zbog njihovog držanja povodom aneksione krize Bosne i Hercegovine. Govor mu je bio nadahnut, hrabar, rezak, antiimperijalistički, sa svim primesama dubokog poštovanja svoje zemlje. Tucović se zalagao za pravo svakog građanina i naroda na samoopredeljenje. On je budio socijalnu demokratiju moćnih država da najenergičnije ustanu protiv pokušaja da se mali, slabi, ugnjeteni, nejaki narodi koji se pod štiklom zavojevača nemoćno vrpolje, obeleže kao „rušioci svetskog mira”.
Kada sam snimao završne kadrove njegove pogibije, u unutrašnjem džepu s leve strane, tik kraj srca, bio je njegov ratni dnevnik. I baš ga je na tom mestu stigao nemio kraj. A pre toga, brižan otac, prota, opominjao ga je da se mane ćorava posla i da ne luduje. Njegov odgovor je bio kratak. Ličio je na njegov životni kredo.
„Neću ni sada, kao što nisam nikada ni pomišljao, da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod.” Da nije mlad stradao u Kolubarskoj bici, nastavio bi da korača jednom časnom, ali uskom i trnovitom stazom. Za njega kao čoveka, bez obzira na to što mu se život ugasio u trideset trećoj godini pod rafalima Austrijanaca na Vrapčevom brdu, nemerljiva je šteta što je tako završio. Srbi su njegovim ranim nestankom mnogo izgubili.
Mi, posle njega, eto sto godina nemamo tako iskrenog zastupnika socijaldemokratskih ideja i viteškog borca za slobodu i pravdu. A te ideale usvojile su davno sve moćne, velike, mastodontske zemlje, među prvima skandinavske, u kojima se „čovek” poštuje i koji se nasmejan baškari i bezbrižno živi. To su ideali koji nikada ne mogu biti prevaziđeni i kojima se čovečanstvo diči i neminovno vraća. Dimitrije je bez pardona, ukazao na krivce za sva svetska nedela, nesreće, pritiske i ugnjetavanja. Njegov glas bio bi i danas svetionik nad Srbijom. Dobro je poznavao Srbe i Srbiju. I pitam se ko će i da li će danas neko od njih pomoći Srbiji. Teško. Moćni ne miruju. Uslovljavaju. Ugnjetavaju.
Razumem grč malih zemalja. Gde god se okreneš, mnoge su tarabe na međama naherene. Čekaju nas zamke i ucene bogatih, do zuba naoružanih, a siguran sam da oni tu neće stati. Diplomate velikih zemalja biraju poslušne za prijatelje, te potuljeno, u rukavicama, sa karakterističnim osmesima u holovima i foteljama, sve čine da nas sateraju uz duvar i ostvare svoje ekonomske i strateške, političke interese. Jedno misle a drugo govore.
A mnogi naši političari koji su nas vodili poslednjih dvadeset godina, savijali su se kao vejke na vetru pred njima. Nisu imali ni kuraži, ni hrabrost, šepurili su se, a nisu videli šta nas sve čeka iza ćoška, a što je preduslov mudrog vođenja politike. Setite se samo, podignutog, pretećeg prsta velike Merkelove našem predsedniku u Beogradu od pre par godina! Pametni znaju šta je to značilo.
Ostalo je i danas, čini mi se, sve isto, bez obzira ne sve što čini naš „mladi lav”, predsednik vlade za glavu viši od svih njegovih brojnih sagovornika. Zaborav je đavolja osobina. A Dimitrije Tucović je srcem pripadao zemlji i zaslužio da mu se danas ime i dela spomenu sa dužnim pijetetom.
Ljubiša Samardžić
objavljeno: 20.11.2014.
.jpg)
