Izvor: Politika, 24.Okt.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni sveća na mestu drugog krvavog oktobra
Iako se pomen žrtvama revolucionarnog terora od 2004. nalazi u zvaničnom kalendaru kragujevačkih komemorativnih manifestacija, na stratištu kod Kapislane, u krugu fabrike „Zastava”, ni danas nema nikakvog spomen-obeležja
Kragujevac – Šumarice, simbol stradanja u Drugom svetskom ratu, stratište nedužnih đaka, mesto na kome su nemačke okupacione trupe 1941. streljale gotovo 3.000 Kragujevčana, i ove godine su orošene suzama potomaka ubijenih. Utrina >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na drugom kraju grada, kraj Kapislane u fabričkom krugu „Zastave", ponovo je bila pusta. Muk, tajnovit i težak, kao što je i zločin počinjen na tom mestu.
Tu su, mesecima nakon ulaska u grad 21. oktobra 1944, pripadnici partizanskih jedinica, pod rukovodstvom oficira Ozne, isleđivali, mučili i likvidirali „saradnike okupatora", mahom viđene Kragujevčane, pripadnike građanske klase, kao i ugledne domaćine iz okolnih sela.
U zatrpanim tunelima Vojno-tehničkog zavoda pokopani su gotovo svi igrači fudbalskog kluba „Šumadija", direktor gimnazije Lazar Ćurčić, načelnik sreza Dušan Popović, trgovac Dušan Stanimirović Lord, medicinska sestra Mila Marković, industrijalac Petar Kojić sa čitavom porodicom, sedamnaestogodišnji đak gimnazije Jova Dinić Grof, pripadnik Ravnogorskog pokreta Miodrag Vuković, poslednji predratni gradonačelnik Kragujevca Dragomir Simović"
Nedaleko od Kapislane, kraj „Gromovića ulaza" u „Zastavu", stoji spomen-ploča posvećena žrtvama te druge kragujevačke krvave jeseni. Zatičemo Petra Simovića, sina Dragomira Simovića, poslednjeg predratnog kragujevačkog gradonačelnika:
– Ne shvatam zašto ni dan-danas ne mogu ocu da zapalim sveću na mestu gde je ubijen. Ima šezdeset i kusur godina kako su on i mnogi drugi streljani kod Kapislane, koja je i sada zabranjena zona – kaže nam čika Pera, koji se živo seća tog 21. oktobra 1944:
– Izjutra, oko sedam sati, u kuću su banula dvojica naoružanih partizana, rekli su da Dragomira vode na saslušanje, da će se brzo vratiti. Ali je u zatvorskoj ćeliji broj jedan, u „sobi smrti" kako su je zvali, ostao četiri i po meseca, sve do streljanja. Mene su odmah mobilisali i poslali u Bosnu, tamo sam saznao da mi je otac ubijen. Po povratku u Kragujevac, majka i prijatelji su mi ispričali da je objavu o streljanju mog oca, na trgu u centru grada, pročitao partizanski oficir Nemanja Marković: okupljenom narodu je rekao kako ima da saopšti „radosnu vest" – priča Petar Simović.
Prema rečima istoričara Miloslava Samardžića, odluka o likvidaciji „svih stvarnih i potencijalnih neprijatelja" bila je deo strategije učvršćivanja komunističke vlasti:
– Streljanjima u Kragujevcu rukovodio je šef lokalne Ozne Stanko Matijašević, a izvršioci su bili pripadnici šeste brigade 17. udarne divizije. Sve do kraja 1944. ljudi su ubijani uglavnom bez suđenja. Od 1945. pribeglo se organizovanju uglavnom montiranih sudskih procesa, čiji su ishodi po pravilu bili izricanje smrtne kazne – kaže za „Politiku" Samardžić.
Prema pričama starijih meštana Pivare, naselja u neposrednoj blizini Kapislane, streljanja su trajala do duboko u noć. Da štektanje mitraljeza ne bi otkrilo razmere preduzetih egzekucija, po odluci oficira Ozne, prešlo se na „tihu likvidaciju" – nožem i maljem...
Prvi materijalni tragovi zločina koje su u Kragujevcu počinile partizanske jedinice ukazali su se sedamdesetih godina prošlog veka, kada su građevinski radnici, angažovani na kopanju temelja za neke objekte vojne namene, kod Kapislane otkrili masovnu grobnicu:
– Iz zemlje su izranjali delovi odeće i kosti. Imali smo zadatak da te zemne ostatke prikupimo, ali ne znam šta je posle bilo sa njima – svedoči Radosav Ignjatović, tada bagerista u građevinskom preduzeću „Ratko Mitrović". Bliže podatke o potonjem sledu događaja dali su ondašnji grobari Živomir Petrović i Dragić Pantić, koji su 2001. govorili za kragujevački nedeljnik „Svetlost": prema njihovom kazivanju, u raku na devetoj parceli Varoškog groblja njih dvojica su spustili 62 džaka puna kostiju.
Istina o događajima u mesecima uspostavljanja nove vlasti u Kragujevcu u javnost se probijala sporo i sporadično, a takvi pokušaji su bili propraćeni i državnom represijom. Tako je, nakon što je policija tu akciju prvi put sprečila, 1999. kod „Gromovića ulaza" u „Zastavu" postavljena spomen-ploča. Bilo je to najbliže što se moglo prići mestu na kome je bilo stratište, budući da je Kapislana u vojnom delu „Zastave", a tamo se može doći samo sa specijalno dobijenim dozvolama. Od 2004. pomen žrtvama revolucionarnog terora nalazi se u zvaničnom programu kragujevačkih oktobarskih komemorativnih manifestacija.
Predsednik Skupštine grada Kragujevca Saša Milenić kaže za „Politiku" da su i zvanični pokušaji lokalne samouprave da se ovaj deo istorije rasvetli pokazali da je reč o „još uvek društveno neprijatnoj temi".
– O tome smo svojevremeno razgovarali sa istoričarem Radošem Ljušićem, koji nam je odmah rekao da će to biti „hod po mukama". Objasnio je da se ova tema tiče i živih ljudi, pojedinaca sa društvenim statusom i, možda, funkcijom u javnom životu. Iako je odmazda koju su oslobodioci sproveli 1944. u Kragujevcu zločin prema svim merilima, generacije i generacije su vaspitavane da na to gledaju kao na revolucionarnu pravdu – kaže predsednik kragujevačke skupštine.
Brane Kartalović
[objavljeno: 25/10/2008]
.jpg)
