Izvor: Glas javnosti, 05.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ni danas se ne zna ko je pobedio
BEOGRAD - Četiri decenije od izbijanja velikih studentskih protesta koji su u proleće 1968. uzburkali ceo svet, a u junu i tadašnju Jugoslaviju, obeležene su juče u Rektoratu Beogradskog univerziteta skupom nekadašnjih učesnika, tadašnjih studenata i profesora.
Profesor Dragoljub Mićunović, koji je tih sedam dana držao miting i bio moderator svih nastupa, rekao je kako nije lako objasniti šta se zapravo dogodilo pre 40 godina.
- Šta je zajedničko svim tim univerzitetskim >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << centrima u kojima su se studenti i profesori pobunili? Došlo je do sudara ideala i realnosti. Pojavila se nova levica koja je zadržala elemente humanizma, a razvija se i težnja o razvoju pojma slobode - rekao je Mićunović.
On je podsetio da je mesec dana pre početka protesta objavio tekst „Studenti i proletarijat“ i da je zbog tog teksta zasedao Centralni komitet KPJ. Objašnjeno mu je da niko osim radničke klase ne može biti subjekt istorije, a sam tekst je korišćen kao dokaz da su protesti bili unapred planirani.
- Svuda u svetu te godine, policija je bila ta koja je doprinela razvoju studentskih protesta. Ona je brutalno branila poredak za koji je verovala da je čvrst. Ipak, protesti su bili značajni iz dva razloga - nikad do tad niko se nije pobunio i ostao nekažnjen i niko ko poseduje kult božanstva do tad nije priznao da nije bio u pravu - objašnjava Mićunović.
NASILJE NEKAŽNJENO, PROFESORI IZBAČENI
Studenti su tokom protesta tražili da se kazne krivci za nasilje nad njima, a tim krivcima oni su smatrali Branka Pešića, tadašnjeg gradonačelnika, i Nikolu Bugarčića, načelnika beogradske policije. Ipak, ni kada je drug Tito 9. juna izašao i rekao da su studenti u pravu, njihove pozicije nisu uzdrmane. Predsednik Josip Broz je čak ovu dvojicu i odlikovao, doduše krišom. S druge strane, posle nekoliko godina sa Univerziteta je izbačena grupa od osmoro profesora, docenata i asistenata koji su bili veoma aktivni tokom „lipanjskih gibanja“ - među njima su Dragoljub Mićunović, LJuba Tadić, Mihajlo Marković, Zaga Golubović i Nebojša Popov.
ŠEZDESETOSMAŠI, PA BOMBARDERI NATO
Mnogi današnji političari tih davnih šezdesetih godina bili su levičari i istaknuti učesnici protesta 1968. Među njima je bila i u našoj zemlji veoma nepopularna trojka - Joška Fišer, Bil Klinton i Havijer Solana. Ovi mladi levičari koji su se bunili protiv kapitalizma i američkog imperijalizma bili su glavni među onima koji su 1999. godine bombardovali Jugoslaviju.
PREBILI STAROG TADIĆA
Dragoljub Mićunović ispričao je kako je profesor LJuba Tadić, otac sadašnjeg predsednika Srbije, od svih nastavnika sa univerziteta bio najprisniji sa studentima.
- Milicija je njega najviše udarala pendrecima, što je bila direktna naredba. Razlog za to su bili njegovi napadi na Tita i zahtev da Tito narodu podnosi izveštaje o svom radu - ispričao je Mićunović.
Prema rečima Žarka Puhovskog, sociologa i učesnika „lipanjskih gibanja“, niko nije želeo da taj protest uspe.
- Protesti su najviše uspeli u Nemačkoj, gde je generacija šezdesetosmaša preuzela brigu o školstvu. U drugim zemljama nije bilo tako. Studenti su u Jugoslaviji besomučno urlali partijske parole, a najpametnija je bila milicija, koja je znala da alternativni glas koji urla i državne parole uvek znači pluralizam - rekao je Puhovski.
On je objasnio da je studentski protest tražio liberalnu praksu, a borio se protiv slobode tržišta.
- Najveća tragedija je što smo tim protestima 1968. godine pokrenuli rađanje nacionalizma koji je devedesetih godina doveo do krvavih sukoba. Posle protesta nije više bilo govora o radničkom, već o teritorijalnom samoupravljanju. Takođe, postala je moguća jedino desničarska kritika socijalizma - rekao je Puhovski i dodao da su, uprkos porazu, posledice protesta bile dalekosežne.
Vukašin Pavlović objasnio je kako su protesti koji su pogodili svet 1968. godine sa stanovišta teorije značajni zato što su bili i kritika komunizma i kritika kapitalizma, a studenti celog sveta su se borili i za slobodu i za socijalnu pravdu.
Prema rečima Nebojše Popova, koji ovoj temi pristupa i kao istraživač i kao učesnik, iako danas postoje različite ocene 1968. godine, najčešće se zaboravlja da je suštinski zahtev bio da neko odgovara za nasilje, a to se nije dogodilo.
- Iako je Tito pokazao vladalačko majstorstvo pozitivno ocenivši zahteve, ali ne želeći da reforme prepusti drugima, kasnije je insistirao da se kazne vinovnici protesta. Čak je sprovedena kampanja protiv crnog talasa u umetnosti, a sledilo je izbacivanje sa univerziteta - dodao je Popov.
Profesor Mihajlo Marković rekao je da je tih šezdesetih godina u zemlji nastupila velika kriza - ljudi odlaze u inostranstvo, nezaposlenost raste, inflacija dostiže do tad najveći nivo...
- Studentski pokret nije bio liberalan, kako neki danas tvrde, bio je to isključivo levičarski pokret - naglasio je on.
Protesti koji su pre četiri decenije uzdrmali Jugoslaviju bili su samo odjek buđenja studentskog pokreta u celom svetu. Tih godina levičarske ideje postale su sve popularnije zbog Vijetnamskog rata, trke u naoružanju i ekonomske krize koja je sve prisutnija i u zemljama zapadnog i istočnog bloka. Naravno, te levičarske ideje posebno su zaživele među studentima, pa su oni ti koji se najviše i bune. Akademci ustaju u Češkoj, Poljskoj, Nemačkoj, Francuskoj, SAD... Oni blokiraju novine koje smatraju režimskim, zaustavljaju rad fakulteta, izlaze na ulice, u Francuskoj pale vozila.
Kriza koja je pogodila svet nije zaobišla Jugoslaviju - rađa se takozvana crvena buržoazija, nejednakost je sve veća, broj nezaposlenih i broj odlazaka iz zemlje sve je veći...
Povod za studentske proteste bio je jedan na prvi pogled sasvim nebitan incident. U novobeogradskom Domu kulture 2. juna održavala se priredba na koju su bili pozvani brigadiri sa radne akcije na Adi Ciganliji, a toj priredbi su želeli da prisustvuju i stanari Studentskog grada, ali im nije bilo dozvoljeno.
Tokom noći studenti su se organizovali i dan kasnije su u koloni, sa sve zastavama i parolama, krenuli ka centru Beograda. Policija ih je sačekala kod čuvenog podvožnjaka i posle neuspelih pregovora sa političkim funkcionerima Milošem Minićem, Veljkom Vlahovićem i gradonačelnikom Brankom Pešićem došlo je do tuče u kojoj su mnogi studenti, a i funkcioneri dobili batine.
Ipak, posle 3. juna su rešili da štrajkuju, a većina njih prešla je mostove i proglasila okupaciju svih fakulteta u gradu. Centri pobune bili su Filozofski i Pravni fakultet i Akademija lepih umetnosti.
Uz protestnu zabavu, studenti su postavili i svoje zahteve. Oni su tražili reforme univerziteta, ali i humanije i ravnopravnije društvo...
Studente je predvodio Vladimir Mijanović, tada poznatiji kao Vlada Revolucija, a među profesorima su se isticali Dragoljub Mićunović, LJubomir Tadić, Nikola Milošević, Svetozar Stojanović...
Na vanrednom zasedanju CK KPJ bilo je i predloga da se vojska pošalje na studente, a da se vođe pobune pohapse. Ipak, ono što je usledilo iznenadilo je i demonstrante i partijske funkcionere - Josip Broz Tito održao je govor u kome je poručio da su „studenti u pravu“. Studenti, koji su i tokom protesta nosili plakate sa slikom Tita, bili su oduševljeni, i odmah su zaigrali čuveno „Kozaračko kolo“.
A, ono sto mi danas zivimo su upravo posledice neostvarenih ambicija vodja '68. Umesto da su kao u Fr. npr. na vlast dosli pre vise od 20 godina, oni su danas zaseli na vlast i sprovode svoju neizivljenu mladalacku politiku. I, regrutuju upravo ljude istog mentalnog sklopa. U ex-Yu, '68. je bila poslednja pobuna sinova protiv oceva koji su '45. dosli iz sume, osnovana na idelae oceva, koji su ih izneverili. Tako je i moguce da predsednik Tadic, pozivajuci SPS da zajedno naprave vladu govori o njihovim ideoloskim istovetnostima, i da zali sto "jos '93. nisu napravili zajednicku vladu". Komunisti su uvek isti, kojim god imenom da se zakite, i u sta god da se kunu.
