Izvor: Politika, 28.Jul.2010, 23:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Nevidljivi” u školskoj klupi
U svakom odeljenju u Srbiji u proseku je bar jedno dete sa teškoćama u razvoju. – Škole su dužne da ih prime, ali roditeljima se savetuje da ovu decu upišu u specijalnu ustanovu
Stefan Lazarević je učenik beogradske Osnovne škole „IvanGoranKovačić”. Voli da igra košarku, da se igra na kompjuteru. Čita knjige Branislava Nušića i Duška Radovića, voli serije Siniše Pavića. Kaže da bi voleo da nauči da svira harmoniku i da jednog dana postane voditelj kao Vanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Bulić.
Stefan je jedno od nekoliko hiljada dece sa teškoćama u razvoju koji ide u redovnu osnovnu školu.On ima 14 godina, a dijagnoza autizma postavljena mu je kada je imao tri godine. Bezobzirana činjenicudazakoniuSrbijigarantuju svima pravo na obrazovanje, mnogo je dece koja nisu uključena u obrazovni sistem. Vesna Zlatarović iz Centra za interaktivnu pedagogiju kaže da podaci o tačnom broju učenika s teškoćama u razvoju ne postoje, jer je reč o praktično nevidljivoj deci. Procene Centra za prava deteta iz 2006. godine govore da je oko 60 odsto ovih mališana isključeno iz obrazovno-vaspitnog sistema.
– Novi Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja donet je 3. septembra 2009. godine i uvodi jednako pravo na obrazovanje i dostupnost obrazovanja i vaspitanja bez diskriminacije i izdvajanja dece. Škola jeobavezna da upiše svu decu koja se prijave, to kaže slovo zakona, ali u praksi i dalje važi da škola „čini uslugu” roditelju ako mu upiše dete– kaže Vesna Zlatarović.
Rezultati istraživanja među 205 nastavnika iz deset osnovnih škola, objavljeni u najnovijem zborniku Instituta za pedagoška istraživanja, pokazuju da nastavnici podržavaju zajedničko školovanje sa humanističkog aspekta (84,4 odsto), ali da su zabrinuti za akademski uspeh odeljenja u koja su uključeni učenici sa teškoćama u razvoju. Istraživač ovog Instituta mr Rajka Đević objašnjava da 15,6 odsto nastavnika ideju inkluzije doživljava kao utopiju u našim uslovima, kao i da 42,4 odsto njih vide specijalnu školu kao bolje obrazovno rešenje za ove učenike.
Milanka Šojić Pavlović, defektolog iz Banje Koviljače, kaže da zna patnje svakog svog deteta i svakog roditelja, ali kada su u pitanju ova deca, nepromišljenost je veliki rizik, a svaka greška se skupo plaća.
– Odgovorno tvrdim da u Srbiji nismo spremni za inkluziju. Za nju je potrebno puno više od malih učionica, krede i olovke. Da bi se sprovela moraju biti pripremljeni vaspitači, roditelji, psiholozi… Nedavno je čitav tim stručnjaka iz Beograda u našoj školi održao predavanje o ovom problemu. Svi su redom bili – protiv. I moj kolektiv, od prvog do poslednjeg čoveka je rekao – ne – otvoreno kaže Milanka Šojić Pavlović.
Ona navodi samo jedan primer: deca sa posebnim potrebama u redovnom odeljenju ne mogu da budu duže od tri časa po pola sata, a u prvom razredu imaju i po pet časova, kao i vannastavne aktivnosti.
Njeno pitanje za prosvetne vlasti je i zašto se smanjuje broj defektologa. „Moj predlog, posle 39 godina radnog staža, jeste da ako inkluzija već mora da postoji, onda bi u nju trebalo uključiti što više novih, mladih defektologa i rasporediti ih svuda, od obdaništa do fakulteta. Trebalo bi edukovati celo društvo”, smatra Milanka Šojić Pavlović.
Majka malog Stefana, Snežana Lazarević i sama član Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije – „MDRI” kaže da je njenom sinu obrazovanje u redovnoj školi pružilo mnogo mogućnosti za razvoj i da bi njegove teškoće bile mnogo izraženije bez te autentične podrške vršnjačke grupe.
– Mnogo je sazreo, napredovao, učio je u društvu svojih vršnjaka i od njih. Imao je priliku da doživi sve što i druga deca njegovog uzrasta – kaže Snežana Lazarević.
Na naše pitanje da li se ovoj nevladinoj organizaciji javljaju roditelji koji imaju problem da upišu svoje dete u redovnu školu, ona odgovara da škole neće otvoreno da odbiju decu sa teškoćama u razvoju.
– To se više radi onako prikriveno, kroz razgovor i preporuku da bi bilo bolje da se takvo dete upiše u specijalnu školu. A šta će roditelj da uradi zavisi i od toga koliko poznaje zakon i to je ono čime se bave organizacije poput naše – objašnjava Snežana Lazarević.
Njeno iskustvo, priče drugih roditelja, saveti stručnjaka, kao i izvodi iz domaćeg i međunarodnog zakonodavstva deo su drugog broja biltena Inicijative za inkluziju „Veliki mali” iz Pančeva koji je moguće preuzeti na sajtu www.velikimali.org.
Sandra Gucijan
objavljeno: 29/07/2010
