Izvor: Blic, 08.Okt.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Netaknute crne tačke korupcije
Netaknute crne tačke korupcije
BEOGRAD (Beta) - Korupcija je svakako jedan od najvećih problema sa kojim se svakodnevno suočavaju građani Srbije, poslednjih skoro petnaest godina. Prethodni režim svakako se velikim delom urušio zahvaljujući razornom delovanju masovne korupcije na svim nivoima. Sasvim je izvesno da ce budućnost svake nove vlasti, posebno u narednih deset godina, zavisiti i od uspeha u borbi protiv korupcije. Izborna kampanja za predsednika Srbije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u kojoj su opozicioni kandidati uglavnom optuživali Vladu Srbije za kriminal i korupciju, predstavlja rečit dokaz ove tvrdnje.
'Transparentno' je u svakom slučaju najčešće spominjana reč u Srbiji posle petog oktobra 2000. godine. Prirodno se postavlja pitanje da li je baš sve transparentno, odnosno šta je transparentno, a šta tek treba da bude transparentno.
Svakako, vrlo korisnim u borbi protiv korupcije mogu se navesti inicijative usmerene ka promeni zakonodavstva, usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa standardima evropske zajednice, formiranje antikorupcijskih timova, ustanovljenje Saveta za borbu protiv korupcije ili izmene procedure za dobijanje raznih administrativnih dozvola (primer građevinskih dozvola i sl.).
No, ukoliko bismo cenili efekte preduzetih koraka, svakako da zadovoljstvu nema mesta. Naime, pored činjenice da u Srbiji danas ne postoje adekvatno zakonski rešena pitanja finansiranja političkih partija, funkcionisanja sportskih društava, delovanja preduzeća koja organizuju igre na sređu, konflikta interesa vladinih činovnika ili npr. Zakona o duvanu, odnosno crnih tačaka korupcije prethodnog režima, postavlja se pitanje i efekata već donetih zakona i inicijativa. Izmene Krivičnog zakona Srbije dopunom odredaba koja taksativno inkriminišu korupciju u pojedinim segmentima društva, najavljene na velika zvona, kao spasonosna rešenja koja će bezmalo sama da se obračunaju sa korupcijom, nisu donela nista novo s obzirom da je i prethodni zakon pružao dovoljan okvir za borbu protiv korupcije. Slično je i sa izmenom Zakona o krivičnom postupku ili Zakona o sprečavanju pranju novca. Vladin savet za borbu protiv korupcije sastavljen od ljudi izuzetnog integriteta i ugleda očigledno nije uspeo da nametne odlično postavljene inicijative, što je rezultiralo ostavkama pojedinih članova koji su prethodno bili izloženi torturi od strane vladi bliskih medija.
Antikorupcijski timovi, sastavljeni i od pripadnika javne i državne bezbednosti, uglavnom su postigli nezadovoljavajuće rezultate.
Po kazivanju lica koja se profesionalno bave izgradnjom objekata i pribavljanjem potrebnih dozvola za gradnju, bombasto najavljena akcija efikasnog izdavanja potrebnih dokumenata još uvek nije zaživela. Bez namere da omalovažavam napore Vlade, mislim da se izvesni zaključci iz dosadašnjih aktivnosti usmerenih na borbu protiv korupcije jasno nameću. Naime, očigledno je da su, u stvari, napori administracije često bili usmereni ka promeni forme i medijski dobro obrađeni (izmene zakona, formiranje timova i saveta), ali da je, nažalost, suština nedovoljno promenjena, odnosno da je problem u sferi subjektivnog. Često je promena forme bila sama sebi cilj.
Jedan od osnovnih principa izgradnje pravne države jeste da zakon važi za sve podjednako i srazmerno učinjenom delu, odnosno da su svi pod jednakim uslovima dostupni pravdi. Da li je taj princip ovde primenjen?
Daću vam jasan primer iz Beograda: Nakon pravljenja tihe koalicije između dve naizgled suprostavljene stranke u Gradskoj skupštini došlo je i do promene vladajuće strukture u Gradskom saobraćajnom preduzeću, nakon čega su nabavne cene delova za autobuse prepolovljene i zadržane u nepromenjenom iznosu do danas, bez obzira na drastičan skok cena poslovanja u navedenom periodu. Ne treba biti mnogo vispren i shvatiti poruku, ako se ima u vidu činjenica da ne postoji odgovornost ni za mnogo veće mahinacije prethodnog režima.
Ova vlast, kao i one posle nje, mora svoj kredibilitet da izgradi na delima, a ne na pukoj promeni forme ili javnim proklamacijama koje najčešće građanima pružaju nedozvoljeno simplifikovanu sliku tipa: postojanje Zakona o borbi protiv organizovanog kapitala je činjenica koja će sama po sebi rešiti problem organizovanog kriminala, kao da do sada nisu postojali zakoni po kojima su lica mogla odgovarati i biti osuđena na duge vremenske kazne. Istina je da nije nedostajao zakon već postupak protiv tih lica. Sam postupak je izostajao iz više razloga, od kojih je jedan i korupcija državnih službenika ili funkcionera, odnosno politizacija institucija.
Najčešće pitanje građana Srbije novim vlastima jeste zašto nema odgovornosti za kriminal i korupciju za vreme prethodnog režima. Prebacivanje odgovornosti sa policije na tužilastvo, odnosno sud i obratno, svakako ne rešava problem, niti je adekvatan odgovor na jasno postavljeno pitanje građana, s obzirom da Vlada ima jasne ingerencije, kako u Ministarstvu pravde, tako i MUP-u. Vlasti takođe nemaju adekvatan odgovor na često postavljanje kadrova bivšeg režima na rukovodeće funkcije, odnosno zadržavanje kompromitovanih kadrova na isturenim položajima. Upravo ove činjenice iznose zagovornici lustracije. Protivnici lustracije, najčešće oni koje treba lustrirati ili oni koji upotrebljavaju kompromitovane, praktično zastupaju tezu po kojoj godinama kompromitovani kadrovi mogu da izgrade nekompromitovane institucije. Naime, neposredno se može zaključiti da je prethodni režim bio prihvatljiv, osim bivšeg predsednika Miloševića, odnosno da je sve zlo prethodnog režima personifikovano u samo jednom čoveku. Osnovna zabluda protivnika lustracije leži u pogrešnom uverenju da se, u stvari, radi o revanšizmu ili kopanju po prošlosti.
Svakako da u odnosu izmedu lustracije i zadržavanja starih kompromitovanih kadrova na važnim položajima i neodgovornosti za kriminal i korupciju prethodnih godina leži sustinsko pitanje, ali i najveća opasnost za ovu zemlju, a to je svakako sledeće pitanje - da li Srbiji preti sindrom zarobljene države? Zarobljena država štiti grešnike
Pojam zarobljene države predstavlja oblik velike ili visoke korupcije kojom se od državnih funkcionera 'kupuju' zakoni, uredbe, skupštinski glasovi, kadrovske pozicije, tenderi, velike nabavke, sudske ili odluke tužilaca, odnosno odluke drugih državnih organa koje obezbeđuju povoljnije pozicije u sticanju profita ili privatizaciju velikih poslovnih sistema. U prvoj fazi zarobljavanja uslove postavljaju zaštitnici grešnika. U drugoj fazi imamo bogate grešnike i političke najamnike u sistemu koji je teško promeniti zbog zajedničkog interesa krupnog kapitala i političkih stranaka da se zatvori, kako medijski tako i politički prostor za nove ljude ili nove ideje. Ukoliko se to desi, bojim se da ćemo upoznati fenomen zarobljene države u dosta ružnom obliku. Da li je to budućnost ili sadašnjost, ostaje da se vidi. Nema veze sa politikom
'Sve kalkulacije da je moja ostavka povezana sa politikom duboko su netačne', kaže za 'Blic' Božo Prelević, bivši savetnik ministra unutrašnjih poslova. Prelević ističe da je 'baš zbog toga što bi se njegova ostavka povezivala sa političkom situacijom nije podneo ranije, iako je to nameravao'.
