Izvor: Blic, 29.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nestaju izvorište vode i oranice
Nestaju izvorište vode i oranice
Vlada Vojvodine pokrenula inicijativu za otvaranje ugljenokopa i izgradnju termoelektrane na prostoru rezervata prirode Deliblatska peščara; Skupština opštine Kovin odbila da prihvati prostorni plan koji to omogućava; na istom nalazištu i jedan od dva najveća rezervoara pitke vode u Srbiji i Crnoj Gori
Tri pokrajinska sekretarijata (za energetiku, urbanizam i zaštitu životne sredine) trebalo bi da, po nalogu vlade Vojvodine, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << do prvog maja preispitaju status specijalnog rezervata Deliblatska peščara, da bi se na njegovoj ivici eventualno otvorio rudarski kop i termoelektrana.
Najpre je reagovala Skupština opštine Kovin koja je jednoglasno (bez obzira na stranačku pripadnost) odbila da prihvati bilo kakav prostorni plan koji predviđa otvaranje površinskog kopa ili termoelektrane. Podvodni rudnik, kakav postoji nedaleko od Dunava u istom lignitskom basenu, ocenjen je kao ekološki dobar i jedini način koji bi od ove skupštine mogao da dobije zeleno svetlo.
Protivnici novog ugljenokopa i elektrane uglavnom se pozivaju na dve stvari. Najpre, ispod naslaga peska, šodera i uglja (na istom prostoru - na rubu Deliblatske peščare) nalazi se jedan od dva najveća rezervoara pitke vode u Srbiji i Crnoj Gori. O njegovom aktiviranju kao regionalnog izvorišta govori se već četvrt veka, a idejna skica je napravljena posle prošlogodišnjeg trovanja Zrenjaninaca gradskim vodovodom. Površinski kop zasigurno, a verovatno i elektrana, ugrozili bi ovo izvorište.
Paore u rudare
Uz to, otvaranje površinskog kopa devastiralo bi preko četiri hiljade hektara plodne banatske ravnice. Procenjuje se da u kovinskom nalazištu ima od 220 do 300 miliona tona lignita, odnosno da bi resurs bio iscrpljen za oko 25 godina. Rudnik bi, potom, opusteo, a iza sebe ostavio četiri hiljade hektara jalovine i privremene rudare, možda bivše paore, koji bi morali da se uče nekom trećem zanatu. Elektrana od 200 megavata zaposlila bi najviše 150 radnika, kop najviše dva puta toliko. Od iste zemlje sada živi, bar, četiri puta toliko ljudi.
Pranje ruku
Direktor Direkcije za razvoj i investicije Elektroprivrede Srbije Ljubo Maćić kaže da EPS ne stoji iza ove inicijative.
- Nikakve izjave nismo davali niti imamo bilo kakve veze s tim. Suprotno. Pokušavamo da se kroz proces restrukturiranja i sadašnji rudnik u Kovinu izdvoji, kao i drugi, a ne da gradimo nove.
Maćić dodaje da u Srbiji ima bogatijih nalazišta i da bi, bar u ovom trenutku, otvaranje novog ugljenokopa i izgradnja termoelektrane na ovom nalazištu bila greška.
- Kada bismo primenili taj (stari) rezon, pa pravili elektranu Kovin da bismo pokrivali uvećanu potrošnju, mi bismo kopali ugalj od koga bi do potrošača došlo 25, ili neki procenat više energije koja se sadrži u njemu. Ako taj ugalj sagorevamo za grejanje, iskorišćenje može biti i preko 60 odsto, znači bar duplo više. Dakle, nerazumno je da pravimo elektranu, da bi se narod grejao na struju.
Slučaj je pokrenula izjava pokrajinskog sekretara za energetiku i mineralne sirovine Dragana Surdučkog koji je najavio mogućnost izgradnje termoelektrane na ovom nalazištu. Izjava se poklopila sa odlukom Izvršnog veća da formira stručni savet u koji su ušli predstavnici ona tri sekretarijata, eksperti i predstavnik lokalne samouprave. Predsednik opštine Kovin Blagoje Bogdanović, član tog stručnog saveta (nije prisustvovao sednici opštine na kojoj je odbačen prostorni plan) ne poriče da je deo projektnog zadatka izgradnja termoelektrane. Bogdanović, međutim, tvrdi.
- Ne radi se o površinskom kopu, nego se radi o vodenom i o korišćenju tečnog uglja. A to izgleda ovako: prvo se ugalj sitni, mnogo se usitni, pa se istisne vlaga, pa se onda dodaje određena količina vode i dobija se tečni ugalj koji može biti čak lagerovan i u cisternama i može da se koristi za termoelektranu.
Na kraju ostraje pitanje: mora li baš tako i zašto se zaboravlja da je voda strateški resurs više sutra nego danas, a zdrava oranica uvek izvor rada i življenja. Jovana S. Polić
