Izvor: Politika, 21.Nov.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neprimenjiv zakon o nadzoru nad decom
Da li je moguće zabraniti deci do 10 godina da budu na ulici bez pratnje punoletnih, a mlađima od 15 godina da budu napolju posle 23 časa
Deca mlađa od deset godina bez nadzora roditelja ili staratelja ubuduće neće moći sama da idu do škole, prodavnice i da se sama igraju u parku.
Ovako bi mogao da glasi bukvalan prevod prednacrta zakona o pravima deteta, koji predviđa da se mališanima koji nisu proslavili deseti rođendan obezbedi stalan nadzor odraslih osoba.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << />
Prema slovu ovog zakona, sloboda kretanja je vremenski ograničena i za decu koja još uvek nisu napunila 15 godina, jer je prednacrtom zakona predviđeno da su roditelji dužni da deci tog uzrasta obezbede punoletnog pratioca, ako ono želi da napusti kuću sat vremena uoči ponoći.
Spomena Milačić, psiholog i izvršni direktor udruženja građana „Luneta”, ne sumnja da je zakonodavac bio inspirisan idejom o bezbednosti dece, ali ističe da te dobre namere treba uklopiti u realnost, u kojoj ne postoje uvek mehanizmi da se deci ispod deset godina obezbedi stalni nadzor.
– Dete ima pravo na zaštitu, brigu i nadzor, ali roditelji nisu u mogućnosti da im obezbede to pravo. Ako se ima na umu da većina roditelja dece tog uzrasta na posao odlazi u ranim prepodnevnim časovima, a kući se vraća u pet ili šest sati, a dnevni boravak (ako postoji) u školi traje svega sat-dva nakon završetka nastave, postavlja se logično pitanje – a ko će dete da odvodi i dovodi iz škole.
Ova dilema je naročito problematična za samohrane roditelje koji ne mogu da prave dogovor sa svojim partnerima oko čuvanja dece, a ako znamo da raste broj razvedenih brakova to znači da se povećava i broj nezbrinute dece. Našem udruženju često se obraćaju za pomoć „singl” roditelji koji ne znaju kako da organizuju čuvanje dece za vreme letnjeg raspusta koji traje dva i po meseca, jer njihov godišnji odmor retko kada traje duže od 20 dana. To u prevodu znači da su deca nižeg osnovnoškolskog uzrasta sama i bez nadzora odraslih gotovo dva meseca u godini – konstatuje naša sagovornica.
Da li je izlazak na ulicu postao toliko nebezbedan da je zakonodavac imao potrebu da u zakon ugradi obaveznu brigu o mališanima koji nisu oduvali deset svećica na torti?
– Ulice nisu bezbedne kao što su bile nekada, deca više nisu toliko bezbedna u saobraćaju, jer su vozači sve bahatiji, pa roditelji čije dete mora da pređe par ulica ili raskrsnica do škole, veoma strepe za njegovu sigurnost. Takođe imam utisak da sve veći broj roditelja zazire od ideje da se dete bez njihovog nadzora igra u parku... Ako je kraj u kome dete živi bezbedan, miran i nije „presečen” prometnim ulicama, dete može ići samo od kuće do škole i može otići do prodavnice, ali u suprotnom, smatram da treba obezbediti nadzor nad decom. Jednostavno moraju da postoje mehanizmi podrške na nivou škole i lokalne zajednice da bi bila obezbeđena primena ovog zakona – kaže naša sagovornica.
Ona takođe ističe da je, sa psihološke tačke gledišta, dete koje ima manje od deset godina sugestibilno; njegova pažnja i koncentracija često nisu na zavidnom nivou i ono nije u stanju da ispravno proceni namere ni nepoznatog čoveka ni psa lutalice. Zato se u praksi najčešće dešava da u prvom razredu roditelji uglavnom prate dete do škole, u drugom se dogovaraju sa komšijama oko podeljene brige o „zajedničkoj” deci, u trećem počinju da puštaju dete da samostalno odlazi u školu, a u četvrtom razredu dete uglavnom ide samo u školu.
Naša sagovornica apsolutno podržava zakonodavca u ideji da deca mlađa od 15 godina moraju imati nadzor ako kuću napuštaju posle 23 časa i ističe da tinejdžeri nemaju šta da traže na ulici sat vremena pre ponoći, budući da ništa od institucija, koje su namenjeni deci tog uzrasta, ne radi u to doba noći. Na pitanje – kako komentariše prednacrt ovog zakona, Božidar Ostojić, magistar pedagogije iz OŠ „Drinka Pavlović” odgovara kontrapitanjem koje glasi: „A ko će da obezbedi stalni nadzor dece kada se radno vreme roditelja ne poklapa sa ’radnim vremenom’ mališana?”
– Ne postoji univerzalan odgovor na pitanje – da li je dete nižeg osnovnoškolskog uzrasta u stanju da se samo brine o sebi, jer se deca veoma razlikuju po stepenu zrelosti. Dete ne može da raste pod staklenim zvonom, oreol slobode mora da raste i ono mora da se vaspitava i obučava kako da se snađe u džungli na asfaltu, ali – ne preko noći. Ja sam protivnik radikalnog pedagoškog pristupa „baci dete u vodu, pa će naučiti da pliva”, jer ono može i da se udavi. Zato smatram da dete treba učiti snalaženju i ohrabrivati ga na samostalnost koja je primerena njegovim godinama – kaže naš sagovornik.
Katarina Đorđević
objavljeno: 22/11/2011
