Izvor: Danas, 10.Sep.2015, 12:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Nepostojeći" dokaz
*Objavljujemo deo sudski validnog iskaza Nenada Ilića, jednog od učesnika atentata na Vuka Draškovića 15. juna 2000. godine u Budvi. Taj iskaz on je dao i potpisao 23. aprila 2003. godine pred istražnim sudijom Draganom Lazarevićem, državnim tužiocem Milunom Dragutinovićem i svojim braniocem advokaticom Gordanom Andrejević. Zapisničar je bila Dragana Jerinić.
Na zajedničkom sudskom procesu organizatorima i počiniocima ubistva Ivana Stambolića i atentata na Vuka Draškovića >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << u Budvi, za pomaganje u pripremi atentata optužnicom tada (2004. godine) nisu bili obuhvaćeni čelnici beogradskog resora Državne bezbednosti - Milan Radonjić, Ratko Romić i Stevan Basta. Oni su optuženi tek 2008. godine i osuđeni 2011: Radonjić na 8, a Romić i Basta na po 7 godina zatvora. Sudila je Tanja Sretenović. Apelacioni sud je prošle godine ukinuo njenu presudu i naredio novo suđenje pred većem iste sudinice Tanje Sretenović, koja je oborila sopstvenu presudu i oslobodila svu trojicu optuženih "zbog nedostatka dokaza"!
Uz sve dokaze na osnovu kojih je optužene osudila 2011, na obnovljenom suđenju predočen joj je i sudski validan iskaz Nenada Ilića od 23. aprila 2003. godine, u kome atentator svedoči i o Milanu Radonjiću i Stevanu Basti, kao pomagačima u pripremi zločina, ali je ona odbila taj krunski dokaz i proglasila ga nepostojećim!
Taj "nepostojeći" dokaz, koji je u sudskim spisima, redakciji Danasa predočio je Vuk Drašković, meta budvanskog atentata.*
***************************
...Čim smo stigli u Budvu, Berček i ja smo taksijem otišli u stan u Budvi gde smo prethodno boravili, a uveče su stigli i ostali. S vremena na vreme, Luković, Simović, Berček i Leonid su obilazili kuću Vuka Draškovića, sa ciljem da ga vide i da utvrde da je to baš ta kuća. Jednom prilikom me je Berček pozvao da se prošetamo. Tada smo došli do jednog platoa, iznad Vukove kuće, odatle se mogla videti cela Budva i kuća Vuka Draškovića, pa mi je Berček ispričao kako mu je jedan bezbednjak pokazao fotografije Vukove kuće, zatim ga je taj bezbednjak proveo pored Vukove kuće, pokazao mu gde se nalazi SUP, pokazao mu kako može da se priđe kući, i kako može da se udalji sa tog mesta. U razgovoru ja sam pitao Berčeka: "Koji je to bezbednjak", a on mi je rekao:"To je jedan krupni, zove se Basta". Tada ja nisam znao ko je Basta. Drugog dana našeg dolaska, Mile Luković je pozvao odnekud Legiju, koji ga je pitao: "Šta radite vi tu, zašto se ništa ne dešava". Tada se Luković obratio Berčeku i Leonidu i rekao im "Da li vi to hoćete ili možete to uradite, rekao mi je da vas pitam. Ako vi nećete ili nešto, ja ću to sam da uradim, niko mi ne treba, gubite se odavde. Sad ću da uzmem pištolj i ja ću da ubijem džukelu, iako je dan, otići ću na plažu da se kupam ceo dan i neće moći da mi nađu tragove baruta. Ko će da dokaže da sam to ja". Ja sam mu rekao "Ja se ne pitam, ali što se mene tiče, Mile radi šta hoćeš". Leonid i Berček su prema mojoj oceni, bili veoma spremni da prihvate ovakvo rešenje, ali iz straha to nisu smeli i morali su da prihvate, rekavši "Neka, mi ćemo". Mile je rekao "Nema više da se zezate, on je sto posto tu, nas dvojica idemo za Beograd, a ti idi po ono vozilo i vas dvojica nema šta da čekate". To veče smo Berček, Leonid i ja ostali sami u stanu, pošto su Luković i Simović otišli za Beograd, i tada mi je Leonid rekao da sutradan odem po vozilo u kasarnu i da vozilo neću vraćati dok se ovo ne završi. Sutradan, rano popodne, nazvao sam telefonom zamenika načelnika bezbednosti, kada je on rekao da me vozilo i ono ostalo čeka u drugoj kasarni, tj. u Vojnom remontnom zavodu. Ja sam autobusom otišao do Tivta, otišao u kasarnu i tamo preuzeo vozilo, uniforme i vojne knjižice od bezbednjaka Zorana koji me je tamo čekao. Sa vozilom sam se prevezao do istog mesta gde je ranije bilo dogovoreno, samo sam se postavio nešto više. Tu sam ostavio vozilo i vratio se u stan. Prošla su dva dana, njih dvojica su i dalje obilazila kuću Vuka Draškovića i nisu ga primetili. Leonid i Berček su komentarisali da je nemoguće da je Vuk u toj kući, da je to greška, da je on možda u Budvi, ali nije u toj kući. Mislim da je to bilo četvrtog dana, kada je Leonid telefonirao Legiji iz pošte, kojom prilikom mu je Legija rekao "Nema šta da znate i šta da mislite, sigurno je tamo. Jesam li vas poslao na letovanje ili šta. ... u pitanju je opstanak i vaš. Meni ovde sede na glavi, jel hoćete da kada se vratite mene ovde nema". Ostalo je na tome da će još jednom biti provereno da li je Vuk tu i da će biti javljeno.
Tog istog dana, predveče, u dogovoru sa Leonidom i Berčekom, ja sam iz stana telefonom pozvao Legiju, pošto mi je Leonid dao njegov broj i obratio sam mu se sledećim rečima: "Gde si, šta radiš. Šta ima kod tebe", na šta mi je on rekao: "A šta ima dole". Ja sam odgovorio: "Znaš ona ženska što si mi pričao, dobra riba, jedini problem je ona uopšte ne liči na sebe, ako je to ta o kojoj si mi pričao, ima istu onako bradu, znaš, samo je mnogo krupnija, mislim da je starija nego što si mi rekao." On je rekao: "Dobro, ništa, proveriću sa Medom pa ću da vam javim". Meni je bilo poznato da je Meda bio nadimak Radonjić Milana, načelnika CRDB Beograd. Legija se javio nakon 15-ak minuta i rekao:"Čuo sam se sa njim, sigurno je tu. Nema deset minuta kako je skinut razgovor sa telefona, nema šta da čekate". Berček i Leonid su na to komentarisali da su tu već skoro mesec dana, niko ga nije video. Leonid je nakon toga rekao Berčeku da moraju da uđu tamo, i diskutovali su oko toga šta će da rade ako se tamo nađe ona žena koju su viđali u kući, a pri tome bili su ubeđeni da Vuk nije u kući, pa su se dogovorili da ženu vežu, nešto razbiju po kući, kako bi to izgledalo kao provala. Ja sam otišao u vojno vozilo i tu sam čekao do duboko u noć. Leonid i Berček su ipak nastavili da obilaze kuću da bi uočili Vuka Draškovića i koliko sam ja čuo od njih Berček je krenuo da preskoči ogradu ispred kuće Vuka Draškovića, prethodno je kupio higijenske rukavice i beli duks, prišao je preko terase sa zadnjeg dela dvorišta i kroz staklo vrata ili prozora, video Vuka Draškovića kako sedi u sobi i gleda televizor. Tada je iz torbice izvadio pištolj marke "Bereta", sa prigušivačem, kalibra 7,65 mm. Pokušao je da otvori staklena i drvena vrata na terasi, pa pošto nije uspeo, vratio se na ulicu gde je stajao Leonid, čiji je zadatak bio da osmatra da li će neko naići ulicom. Berček ga je pozvao da zajedno priđu kući, na šta mu je Leonid odgovorio da to nije njegov posao i da neće ništa da ima sa tim. Berček se zatim vratio sam na terasu kuće, gurnuo je prigušivač između roletni i opalio jedan metak ne nišaneći, ali otprilike u pravcu gde je sedeo Vuk Drašković. Posle ovog pucnja Drašković je skočio u drugi deo sobe, koji je, kako sam razumeo, bio niži od dela sobe u kojoj je sedeo, a tu se nalazio i neki stub. Nakon toga, on je ispalio još nekoliko metaka. Tada je Drašković počeo da se vrpolji i najednom se pojavio iza stuba, Berček je ispalio još nekoliko hitaca i tada je primetio da ga je zakačio, pao je nazad i počeo da doziva Danu. Nakon toga, Berček je pobegao sa lica mesta, zajedno sa Leonidom je dotrčao do "Pincgauera", gde sam ih ja čekao, presvukli su se u vojničke uniforme, a zatim se Berček provukao kod mene u kabinu i sve mi ovo napred ispričao. Tada mi je Berček rekao da je Vuk Drašković bio tamo i da je ostao živ.
Vozilom smo otišli do Remontne baze u Tivtu. Bezbednjak koji je trebao da nas čeka nije bio tu. Došao sam do prijavnice i zatražio da uteram vozilo u kasarnu, objašnjavajući da se preko puta nalaze pripadnici MUP-a R Crne Gore i da nas posmatraju. Čekali smo otprilike dvadesetak minuta, kada je došao bezbednjak Zoran i smestio nas u svoju sobu, koja se nalazila u kasarni. Bezbednjak Zoran mi je doneo jedan mobilni telefon, nije mi poznato čiji, preko koga sam ja nazvao Legiju, rekao sam mu da se nalazim u kasarni, on me pitao šta se desilo, na šta sam mu ja odgovorio da će čuti o tome, na šta mi je on odgovorio da do daljnjeg budemo u kasarni i da će se neko pobrinuti za nas. Tu smo prenoćili, a sutradan ujutru je došao taj zamenik načelnika bezbednosti i obratio se meni sa pitanjem: "Šta se desilo, šta je bilo". Ja sam na to odgovorio: "Ništa ne pitajte i neka ostane na tome, što se mene tiče, ja ovde nikad nisam bio i vojska nema veze sa tim". Bezbednjak mi je dalje rekao da je načelnik zvao i da će po nas doći helikopter. Sledećeg dana, došao je zamenik načelnika bezbednosti i rekao ... da će po nas doći čamac ili brod da nas preveze na drugu stranu zaliva, u kasarnu Kumbor. Tog dana smo prošli kroz kasarnu, došli smo do obale, ukrcali smo se u čamac koji koristi vojska, a sa nama zajedno i bezbednjak Zoran. Prebacili smo se u kasarnu Kumbor, tamo se pojavio zamenik načelnika, kontaktirao sa bezbednjakom Zoranom, Zoran se vratio i rekao nam da ostanemo u čamcu, da će helikopter sleteti tu i da nas pokupi. Stigao je helikopter, mi smo se ukrcali, ja sam se pred poletanje pozdravio sa načelnikom bezbednosti i rekao mu, pošto mi je on delovao kao da zna o čemu se radi, "Zbogom, što se mene tiče nismo se ni videli". Helikopterom smo se prebacili na aerodrom Lađevci kod Kraljeva, gde nas je sačekalo vozilo marke "BMV", kojim su došli Legija i Dušan Spasojević. Nas trojica smo seli u kola zajedno sa Spasojevićem i Legijom i prevezli se do Beograda. U toku vožnje Legija je rekao: "Dobro je, šta je bilo bilo je. Nema veze, pusti ga i bolje što je ostao živ, neko će već da odluči šta će biti sa nama". Tom prilikom se okrenuo prema nama i rekao: "Da znate, ovim letom vas je Sloba predsednik lično častio", na šta je Spasojević komentarisao: "Šta se Pavković pravi, sad oće, sad neće. Lično Sloba je morao da ga zove za helikopter". U toku vožnje do Beograda, presvukli smo uniforme i obukli civilno odelo.
Da bi se prikrilo naše putovanje u Budvu i odsustvo iz Jedinice, na Legijin predlog, Gumar je prikazao da sam ja na bolovanju, Berček takođe, a Leonid se nakon dva-tri dana vratio u Jedinicu. U međuvremenu, Gumar mi je javio da kada budem trebao da dođem na posao da dođem na Taru, pošto se Jedinica tamo nalazi. U međuvremenu, na Taru je stigao i Berček, dok je Leonid već bio na Tari. Otprilike sedam dana nakon toga, na Taru je došao Legija i Gumaru ostavio jedan koverat, u kome su se nalazile ... manje koverte sa novcem. Gumar je taj novac dao Leonidu, a Leonid nas je pozvao u sobu i meni i Berčeku dao po koverat, sa iznosom od po 10.000 DEM u apoenima od po 50 DEM. Kasnije, kada sam se sreo sa Legijom, pitao sam ga u vezi primljenog novca šta je ovo, da li je to poruka da nam je sitno ostalo, s obzirom da su bili apoeni od 50 DEM, na šta mi je Legija odgovorio: "Šta je, jesi provalio. Rekao sam majmunu da ne daju svaki put u istim apoenima.". Cela priča se odnosila na Kertesa, za koga ja mislim da je izvršio ovu isplatu i koji je u jednom drugom slučaju dao novac na isti način, odnosno u jednakim apoenima.
Upozoren, u smislu čl. 177. st. 1. Zakonika o krivičnom postupku, osumnjičeni izjavi da želi da pročita zapisnik.
Zapisnik je pročitao. Pitanja i primedbi nije bilo.
Završeno u 18.50 časova.
Overavaju:
Zapisničar:
Dragana Jerinić
Ovalašćeno službeno lice:
Boris Batarilo
Osumnjičeni:
Nenad Ilić
Branilac-advokat:
Gordana Andrejević
Istražni sudija:
Dragan Lazarević
Državni tužilac:
Milutin Dragutinić
