Izvor: Politika, 09.Jan.2014, 15:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Nemci odbijaju odgovornost za rat

Značaj Poćorekovog pisma opovrgavaju u Nemačkoj i Austriji.– Beč još 1907. doneo odluku o napadu na Srbiju, tvrde srpski istoričari

Srpski istoričari ocenjuju kao „bacanje prašine u oči” tvrdnje nemačkih i austrijskih kolega koji negiraju da su planovi za početak Prvog svetskog rata postojali 13 meseci pre Sarajevskog atentata i 14 meseci pre austrougarske objave rata Srbiji. Oni osporavaju značaj pisma koje je ovih dana u Andrićgradu predstavio direktor Arhiva >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Srbije Miroslav Perišić. Reč je o pismu bečkog vojnog guvernera BiH Oskara Poćoreka, koje je on uputio tadašnjem ministru finansija austrougarske monarhije Leonu Bilinskom, 28. maja 1913. godine.

Perišić je istakao da je pismo višestruko značajno za sve one koji se bave proučavanjem Prvog svetskog rata, jer otkriva namere ratnih krugova Beča da ga povedu, ali i austrougarske stavove prema Srbima, Hrvatima i muslimanima, kao i politiku Beča prema Srbima i pobornicima ideje ujedinjenja Južnih Slovena. „Poćorekovo pismo je dokument koji spada u primarne istorijske izvore, jer je nastalo onog momenta kada se događaj desio i ono je jedan od najznačajnijih istorijskih izvora za izučavanje pitanja krivice i odgovornosti za početak Prvog svetskog rata”, pojasnio je Perišić.

Podsetimo, Poćorek je u svom pismu, između ostalog, naveo: „Moramo svoj glavni zadatak videti u tome da se sistematski spremimo za kroz nekoliko godina neminovni veliki rat koji će biti vođen u do krajnosti teškim prilikama. Samo je sobom razumljivo, da se mora ići za tim, da za vreme ovog mirnog – bolje reći pripremnog – perioda stvorimo snošljiv odnošaj sa Srbijom.”

Bečki dnevnik „Kronen cajtung” ukazuje da je Perišić predstavio novinarima samo prevod pisma, koje je suprotno onome što Srbija namerava da dokaže. „To pismo se u Beogradu vidi kao dokaz nevinosti, ali mu se učitavaju značenja koja ne sadrži”, javlja Dojče vele, navodeći da Srbija predstavlja svoju istinu o Prvom svetskom ratu.

„Srpski istoričari prenose da je iz pisma jasno kako je Habzburška monarhija godinu dana pre početka rata već planirala veliki vojni sukob. Pismo nije ništa posebno, rekao je jedan od najpoznatijih poznavalaca Velikog rata, austrijski istoričar Manfrid Rauenštajner”, navodi Dojče vele, prenoseći nemačku informativnu agenciju DPA. „U pismu nema ni govora o preventivnom vojnom udaru ili konkretnom planu za napad. Time je, izgleda, propao pokušaj Beograda da se rastereti pripisane krivice”, piše minhenski „Zidojče cajtung”.

Jedan od najuglednijih srpskih istoričara, akademik Dragoljub Živojinović ocenjuje za „Politiku” da su ovi napisi u nemačkim medijima samo dizanje prašine, kojim treba da se opravda optužba na račun Srbije, jer naša zemlja nije mogla da bude fizička pretnja Austrougarskoj. Živojinović podseća da je pismo ranije već objavljivano, a njegov prepis sada je pronađen u Arhivu Srbije, među dokumentima vraćenim iz Austrije.

– Srbija sa 4,5 miliona ljudi, tek izašlih iz dva rata, nije mogla da budu fizička pretnja Austrougarskoj od 50 miliona, koja je takođe bila i deset puta bolje opremljena i naoružana. Ovaj dokument spada u seriju 13 ili 14 zahteva koje je načelnik austrougarske Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf upućivao političkim činiocima u monarhiji, kako bi mu odobrili da napadne Srbiju. Prema tome, Poćorekovo pismo samo je na toj istoj liniji, to jest želji i nameri da se sa Srbijom obračuna – objašnjava Živojinović.

Nemački politički krugovi, preko svojih intelektualaca, pokušavaju da se oslobode krivice i zato sve što im ne odgovara, oni proglašavaju nevažnim, nebitnim, kao u slučaju ovog pisma, ističe akademik.

– Najlakše je sve svaliti na Srbiju. Ali, iz pisma se vidi da Srbija ne figurira kao opasnost za Austriju, već oni izmišljaju. Srbija ne može da bude odgovorna, jer nije nameravala da napadne monarhiju. Njihov navodni strah naprosto je neodrživ, ali su oni balkanske ratove doživljavali kao direktan udar na strukturu dvojne monarhije. Zato i jesu smatrali da je preventivni udar na Srbiju bio neophodan – kazao je Dragoljub Živojinović.

Docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Ković podseća da je američki istoričar Semjuel Vilijamson dokazao da je 1912, posle srpskih pobeda u Prvom balkanskom ratu, ceo upravljački vrh Habzburške monarhije, sa izuzetkom, paradoksalno, samog Franca Ferdinanda, bio za napad na Srbiju.

Od domaćih istoričara, Ković ističe dragocene radove Milorada Ekmečića, Mihaila Vojvodića, Dragoljuba Živojinovića, Vasilija Krestića, Čedomira Popova, Đorđa Stankovića i Dragoslava Jankovića, kao i niz nemačkih i engleskih autora koji potvrđuju ovu činjenicu.

– Odavno je srpska istoriografija utvrdila da su u Beču već krajem 1907. i početkom 1908. godine doneli konačnu odluku o napadu na Srbiju. Jedino otvoreno pitanje za Beč bilo je da li istočnu Srbiju predati Bugarskoj ili ne. Sve to može da se pronađe u dvema reprezentativnim monografijama. Prva je knjiga Vladimira Ćorovića „Odnosi Austrougarske i Srbije u 20. veku”, a druga je knjiga Andreja Mitrovića „Prodor na Balkan”. Tamo je do detalja, na osnovu austrijske nemačke građe, dokazano da su Nemačka i Austrougarska svesno uvukle Evropu i svet u Veliki rat. Srbija i Sarajevski atentat poslužili su samo kao povod – napominje Miloš Ković.

Bojan Bilbija

-----------------------------------------

Cajt: Beč je že­leo sukob

Vo­de­ći ne­mač­ki i austrij­ski me­di­ji, ko­men­ta­ri­sa­li su, po prin­ci­pu sva­ki na svo­ju vo­de­ni­cu, pi­smo voj­nog za­po­ved­ni­ka Bo­sne Oska­ra Po­ćo­re­ka car­skom mi­ni­stru fi­nan­si­ja Le­o­nu Bi­lin­skom. 

U tom kon­tek­stu je i ugled­ni ham­bur­ški ne­delj­nik „Cajt” ob­ja­vio pre go­di­nu da­na ana­li­zu ne­mač­kog isto­ri­ča­ra Jo­a­hi­ma Ri­dla, ko­ja po­tvr­đu­je is­prav­nost srp­skih tu­ma­če­nja Po­ćo­re­ko­vog pi­sma, to jest da je upra­vo Austro­u­gar­ska pom­no tra­ži­la pri­li­ku za ob­ja­vu ra­ta ne­kom od „pro­ble­ma­tič­nih” kom­ši­ja...

„Ako se ana­li­zi­ra­ju pla­no­vi o neo­p­hod­nim „ge­o­po­li­tič­kim in­ter­ven­ci­ja­ma” (da­kle ra­to­vi­ma) u cen­tri­ma ta­da­šnjih ve­li­kih si­la, na­sto­ja­nje Be­ča da se ob­ra­ču­na sa Sr­bi­jom gu­bi na zna­ča­ju kao raz­log svet­skog su­ko­ba... Sa dru­ge stra­ne, ne bi se sme­lo za­bo­ra­vi­ti da je austro­u­gar­ski mi­ni­star spolj­nih po­slo­va grof Ber­htold sa­mo spro­vo­dio ide­je ta­da­šnjeg še­fa ge­ne­ral­šta­ba Kon­ra­da fon He­cen­dor­fa ko­ji je u Ber­li­nu ostao upam­ćen kao vi­so­ko ran­gi­ra­ni, stal­ni po­se­ti­lac: ul­ti­ma­tiv­no je zah­te­vao od ca­ra Vil­hel­ma i nad­le­žnih so­ko­lo­va u ge­ne­ral­šta­bu da po­dr­že Beč u pre­ven­tiv­nom ra­tu ili pro­tiv Ita­li­je ili pro­tiv Sr­bi­je, ona­ko ka­ko se uka­že pri­li­ka. „Beč mo­že da sa­ču­va pre­stiž i po­vra­ti kre­di­bi­li­tet kao ve­le­si­la sa­mo ako za­poč­ne ogra­ni­čen, re­gi­o­nal­ni su­kob i, na­rav­no, izi­đe kao po­bed­nik iz tog ’ma­log’ ra­ta”, ci­ti­rao je „Cajt” uobi­ča­je­ni ar­gu­ment austro­u­gar­skog še­fa ge­ne­ral­šta­ba.

M. Ka­zi­mi­ro­vić

objavljeno: 09.01.2014.

Nastavak na Politika...