Izvor: Politika, 25.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema jedinstvene evidencije o trovanjima
Tačan broj osoba koje u Srbiji godišnje umru od trovanja nije poznat, a ovih slučajeva ima mnogo, od takozvanih ljubavnih trovanja u automobilima, do ugušenja zbog neispravnih peći ili lošeg sagorevanja goriva...
Poslednji slučaj trovanja četvoročlane novosadske porodice Radić, kada je otac porodice umro, još jednom je upozorio na činjenicu da u Srbiji prepoznavanje uzroka trovanja, ali i zbrinjavanje unesrećenih nije na odgovarajućem nivou. Kao mogući uzrok trovanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvo su bile pominjane pečurke i to šampinjoni kupljeni u obližnjoj prodavnici, koja je odmah zatvorena, iako u medicini još nije zabeležen slučaj trovanja gajenim pečurkama.
Toksikološkim analizom zvanično je utvrđeno da je uzrok trovanja novosadske porodice bio ugljen-monoksid, jer su Radićevi koristili plinsku peć za grejanje stana, pa su mnogi mediji zapravo objavili potpuno pogrešnu informaciju. Ali, ko se „istrčao”: novinari ili, možda, lekari koji nisu razlikovali simptome trovanja ugljen-monoksidom od trovanja pečurkama?
– Trovanje ugljen-monoksidom je potmulo, počinje glavoboljom, malaksalošću, otrovana osoba je potpuno dezorijentisana, nesposobna za rasuđivanje, ima vrtoglavicu, dok se kod trovanja pečurkama, koje se pogrešno smatra trovanjem hranom iako je reč o hemijskim otrovima iz pečurke, simptomi ispoljavaju kroz povraćanje, prolive, bolove u trbuhu, sa temperaturom. Ovi simptomi lekara upućuju da je pacijent jeo otrovne pečurke. Dakle, simptomi se u razlikuju kao nebo i zemlja – kaže za „Politiku” dugogodišnji načelnik nacionalnog Centra za trovanje pri Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, profesor dr Dragan Joksović, klinički toksikolog u penziji.
Profesor Joksović, nažalost, nije iznenađen zbrkom oko uzroka, ali ni smrtnim ishodom, jer trovanja svih vrsta u Srbiji godinama su jedna velika „crna rupa”. Dr Joksović kaže da se tačan broj osoba koje u Srbiji godišnje umru od trovanja ne zna, a ovih slučajeva ima mnogo – počev od ugljen-monoksidom izazvanih takozvanih ljubavnih trovanja u automobilima, do ugušenja zbog neispravnih peći ili lošeg sagorevanja goriva... Pored takozvanih zadesnih ima i različitih namernih trovanja.
Procena je da oko dve stotine ljudi u Srbiji godišnje pokuša samoubistvo ispijanjem sirćetne kiseline, odnosno esencije. Ova otrovna materija je lako dostupna – u svakoj samoposluzi esencija se može kupiti bez lične karte, a naša neprosvećenost ovde uzima strahovit danak. Veliki je problem što se o trovanjima ne vodi evidencija na jednom mestu, ali i zato što se otrovane osobe zbrinjavaju na neodgovarajući način.
– Godinama upozoravam da se klinička toksikologija kod nas ne uči na medicinskom fakultetu i lekari o tome ne znaju dovoljno, a zbog sujete lekarima je teško da pozovu Centar za kontrolu trovanja VMA gde uvek dežura toksikolog. Do poslediplomskih studija naši lekari o trovanjima uče kao o perifernoj stvari, u okviru predmeta farmakologija, a to očigledno nije dovoljno. Sledeći veliki problem je što se, iako je napravljen Program zdravstvenog zbrinjavanja akutnog trovanja, stavku po stavku, od postupanja u ambulanti, preko doma zdravlja, zdravstvenog, kliničkog centra i sve do Nacionalnog centra, ovaj program ne primenjuje – upozorava dr Joksović.
Naš sagovornik podseća da je za osobe koje se otruju ugljen-monoksidom terapija broj jedan kiseonik pod pritiskom, dakle hitno zbrinjavanje u hiperbaričnoj komori tako da u vrlo kratkom vremenu dolazi do poboljšanja. Dodaje da nije bitno koliko je osoba vremenski bila izložena dejstvu ugljen-monoksida, već je presudna koncentracija koja se udahne. Hemoglobin se umesto za kiseonik vezuje za ugljen-monoksid, kiseonik više ne stiže do vitalnih organa i dolazi do gušenja.
Olivera Popović
[objavljeno: 26/03/2008.]
