Izvor: Politika, 23.Jan.2014, 16:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nek je živo, zdravo i – muško
U mnogim zemljama postoje selektivni abortusi čiji je cilj eliminacija ženskih fetusa
Vic u kome Crnogorac na pitanje koliko ima dece odgovara: „Imam jedno dete i dve ćerke”, nije nimalo zasmejao čelnike Saveta Evrope. Naprotiv, oni su od vlasti u Podgorici nedavno zatražili podatke o „selektivnim” abortusima, nakon što je Populacioni fond Ujedinjenih nacija Crnu Goru svrstao među zemlje sa velikim disbalansom među decom muškog i ženskog pola, jer se u toj zemlji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rađa nesrazmerno više dečaka nego devojčica. Naime, dok zakoni biologije govore da se na sto devojčica rađa između 103 i 107 dečaka, demografska statistika svedoči da u Crnoj Gori na svet dolazi čak 110 dečaka. Broj novorođenih dečaka proporcionalno raste od kada je ova bivša članica Savezne republike Jugoslavije dobila nezavisnost – 2003. rođeno je 103 dečaka na sto devojčica, 2011. godine rođeno je 108 dečaka na isti broj devojčica, a prošle godine – čak 110 dečaka na sto devojčica. U najnovijem izveštaju francuskog Državnog instituta za demografska istraživanja upozorava se da su selektivni abortusi, čiji je cilj eliminacija ženskih fetusa, rasprostranjeni i u Albaniji, Makedoniji i na Kosovu. Tako se, primera radi, u Albaniji rađa 111,7 dečaka na sto devojčica, u Makedoniji 110,9 dečaka na sto devojčica, a na Kosovu 109,7 dečaka na isti broj devojčica.
Iako nacionalna demografska statistika svedoči da se u Srbiji na sto devojčica rađa 105 dečaka, što nas svrstava u zemlju sa „normalnim” odnosom između muških i ženskih beba, dr Žarko Trebješanin, psiholog i profesor Beogradskog univerziteta kaže da mi živimo u patrijarhalnoj kulturi u kojoj postoji snažan kult muškog deteta.
„Iako patrijarhat više ne postoji u svom originalnom obliku, ostala je patrijarhalna ideologija i sistem vrednosti. Čak su i intelektualci skloni da kažu „dete je dete, ali muško je muško”, a mnogi muškarci žive u uverenju da je sin naslednik imanja, da je „žensko dete – tuđa kuća” i da je muško dete čuvar ognjišta i naslednik kućne slave. Kada neko ima troje ili četvoro dece to su obično kćerke – čak i oni koji na racionalnom nivou prihvataju činjenicu da su „sva deca ista” i glasno govore „neka je živo i zdravo” na duboko psihološkom i emotivnom nivou kažu „samo neka je muško”.
Istražujući verovanja koja postoje u našem narodu, došao sam do zaključka da su se uprkos razvoju nauke, održali mnogi narodni običaji. Novorođenčetu se i dalje vezuje crveni konac oko ruke, pelene se ne iznose noću, a dete se ne vodi u goste prvih 40 dana nakon rođenja, jer se tako čuva od zlih očiju, kaže naš sagovornik. U svojoj knjizi „Predstava o detetu u srpskom kulturi”, ističe da se u našem narodu mnogo više ceni i priželjkuje muško nego žensko dete i konstatuje da je sin „kućni stožer”, jer nastavlja porodičnu lozu i stara se da se ne ugasi „krsna sveća”.
„Ako u braku i ima dece, ali nema muške, smatra se da brak opet nije ispunio svoju osnovnu ulogu i roditelji su nezadovoljni. Velika je nesreća biti ugasnik, to jest bez muškog poroda ”, konstatuje naš sagovornik.
Advokat Borko Stojanović kaže da roditelji u ruralnim predelima naše zemlje imanje često ostavljaju sinu i dodaje da nije redak slučaj da se kćerke odriču svog dela imanja u korist brata – naročito ako je to imanje na selu. „Kada se sestre odreknu svog dela imanja, one su izuzetno cenjene i voljene od strane svoje braće i njihove porodice i uživaju veliki ugled. Važi i obrnuto – ako se ne odreknu imanja, imaju status persone non grata.
Psiholog Autonomnog ženskog centra Tanja Ignjatović kaže da se favorizovanjem muške dece i selektivnim abortusima ne remeti samo biološka ravnoteža, već se stvara kulturološki koncept u kome se žene koje ne rađaju sinove tretiraju kao manje vredne. Ona primećuje da su Kosovo, Crna Gora i Albanija zemlje sa dubokom patrijarhalnom i plemenskom tradicijom i dodaje da je pritisak da žena rodi sina – psihološko nasilje na više nivoa.
„Odluka o abortusu ženskog fetusa samo je uslovno ženina odluka. Ako ona proceni da se njena pozicija u (široj) porodici menja zbog rođenja sina, to jest pogoršava ako donese na svet kćerku ili da će morati da rađa sve dok u krštenicu ne upiše muško ime, ona može da donese odluku o abortusu ženskog deteta. Ako živi u malom mestu ili u višegeneracijskoj porodici koja od nje očekuje naslednika porodičnog prezimena ili je udata za sina jedinca, pa ne postoji mogućnost da druga snaja rodi sina i tako zadovolji, odluka o abortusu ženskog fetusa takođe je samo prividno njena. Nažalost, kada posmatrate višečlane porodice u našoj sredini najčešće dođete do zaključka da je treće ili četvrto dete – muško, to jest da je žena rađala sve dok nije donela na svet prestolonaslednika porodičnog prezimena”, zaključuje Tanja Ignjatović.
Katarina Đorđević
objavljeno: 23.01.2014.
