Izvor: Politika, 30.Okt.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nedosanjan san o Rusiji
Prijateljstvo profesora u penziji i njegove ljubimice Kadine liči na romane velikih ruskih pisaca
Mitar Ristić, poznat je u svom selu i čitavom Sremu kao veliki ljubitelj konja. Mnogima je ostalo u pamćenju kada je 2002. godine sa svojom Kadinom od Sremske Mitrovice odjahao čak do Struganika, rodne kuće Živojina Mišića. Pričalo se o tom njegovom poduhvatu, prikazana je i televizijska reportaža, a osim medijske pažnje mnogi prijatelji od Zobnatice do Mačve su mu čestitali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na tom poduhvatu diveći se njegovoj volji i upornosti. Za mnoge ljubitelje prirode i tradicije dostojanstveni konjanik i čili at i dalje su mnogo lepši prizor od brzih automobila i motocikala.
Profesor je izračunao da je sa svojom Kadinom sremskim ravnicama i obroncima fruškogorskim jezdio tačno 600 puta.
Čak je kao veliki ljubitelj ruske literature razmišljao da na leđima Kadine, osedlane francuskim strojevim sedlom, ode i do Ukrajine i Rusije, do mesta koja je opisivao veliki ruski pisac Šolohov.
Kad smo pre nekoliko dana posetili profesora on nas je gostoljubivo dočekao pričajući nam o svojoj privrženosti konjima koju je nasledio od stričeva čuvenih konjanika i lovaca u sremskomitrovačkom kraju. Pre Kadine imao je Maru, polukrvnu englesku kobilu, s koje je nezgodno pao i teže se povredio. Ali ne ljuti se Mitar na životinju, nego kaže – za sve što se dogodi čoveku, kriv je on sam. Pre osam godina kupio je Kadinu od jednog Sremca koji je doveo iz Banjaluke.
U kući Ristića na sve strane amovi, uzde, sedla preko fotelja, sveske, dnevnici sa jahanja, opisi puteva, krajeva i ljudi koje je profesor sretao na svojim putovanjima sa četvoronožnom ljubimicom.
"Za Struganik, za Šumadiju i Kolubaru, krenuo sam 17. maja 2002. godine", seća se profesor i dodaje: "Sanjao sam da se otisnem u Srbiju, u njenu istoriju, da je doživim onako kako su je doživljavali Glišić, Vuk, srpske vojvode, ratnici, nesrećan srpski narod. Sve što znam iz knjiga i priča da osetim uživo. Jedino što je bilo stvarno to je osedlan konj i moja malenkost, a Srem, Mačva i Šumadija, raskošni i lepi."
U jednom dnevniku je zapisao: "Kadina, istrenirana, jaka, puca od želje da zaigra dugim putem, sedlo strojevo artiljerijsko, dve deke, velika i mala, korbač, mačeta, kao folklorni detalj, kišna kabanica nije izostala. Ispratili su me rodbina i prijatelji. Gledaju u Kadinu, a ona podigla glavu i vrat, griva leprša, oči izbuljene, a rep, ta najlepša lepeza što čovek može da je zamisli, podiže se uvis, a pramenovi repa padaju nadole kao mlazevi vode kod malih planinskih vodopada...".
– U mojoj familiji bilo je šest konjanika, o čemu se u našoj kući divanilo, kao i o vinu, ženama i konjima. Nema te pripovetke, novele, romana u kojima se ne govori o konjima u ruskoj klasičnoj literaturi. Sve je to uticalo na mene. U sedmom razredu gimnazije stanovao sam kod profesora ruskog jezika Ignjatija Maslova, donskog kozaka, pa o čemu smo divanili drugo – nismo o varjačama i magarcima, nego o konjima, kozacima i sabljama – priča profesor.
– Znam da mi ništa na svetu ne može zameniti druženje s konjem. Otišao sam ranije u penziju, sa 60 godina da bih se više družio sa tim plemenitim životinjama – kaže Mitar.
Profesor zbog zdravlja nije više u mogućnosti da se brine o ovoj plemenitoj arapskoj kobili, ali ima tu još jedan razlog. Kaže da, ma koliko on nju voleo, njegovoj ljubimici nedostaje njeno, "konjsko društvo".
– Zato sam je prodao jednom bogatom privatniku iz Bijeljine, koji ima još konja. U njegovom padoku Kadina će naći sebi momka i imati potomstvo. I rekao sam mu da je čuva, utisnuo sam u nju deo svoje duše – dodaje Mitar.
Dok mu tuga pritiska dušu profesor se hrabri jednom latinskom izrekom koja kaže da je srećan onaj ko se pomiri sa svojom sudbinom.
Biće to veliki ispraćaj, dostojan velike ljubavi. Mnogi su najavili svoj dolazak u Divoš, da kao prijatelji budu uz starog profesora ruskog jezika. Ostaće mu uzde, sedlo, dnevnici jahanja, koje je vodio prethodnih godina, padok i prazan boks. Kadina rže, teško je i njoj, oseća skori rastanak od svog hranitelja dok joj on tepa: "Dobra moja, dobra moja Kadina".
Pravo prijateljstvo, reklo bi se, čoveka i konja u selu Divoš, pitomoj sremskoj ravnici nadomak Sremske Mitrovice. Kao u romanima velikih ruskih pisaca, čije nam odlomke, dok razgovaramo, profesor rado citira.
D. Stevanović
[objavljeno: 30.10.2006.]
