Izvor: Blic, 12.Jan.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne jenjava tuga za roditeljima
KRAGUJEVAC - Na jesen će Aleksandar Manojlović da postane pekar. Zna da je iz Negotina i da je rođen pre 18 godina u Italiji. On roditelje nikada nije upoznao i jedan je od štićenika Dečjeg doma „Mladost” u Kragujevcu koje je spojila slična životna sudbina.
- Do sada sam promenio tri doma. Bio sam u Negotinu, na Kosovu, i eto me ovde. Svi mi koliko nas je tu svakoga dana smo kao jedna velika porodica. Nije lako, ali je ipak lepo. Vaspitači su nam >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kao roditelji, možemo da ih pitamo šta god hoćemo, da im se požalimo ako imamo neki problem. Svuda smo putovali, obezbede nam i zimovanje, ove godine o trošku grada idemo na Kopaonik. Bili smo i na moru, a putovali smo i u Grčku, Nemačku, Italiju, Bosnu, pa i u Kinu, u Šangaj. Voleo bih da, kada završim školu, nađem posao i da se osamostalim. Imam i devojku Natašu. Volim je, ona je godinu dana mlađa od mene i nije iz doma - priča Aleksandar.
U „Mladosti” je živo. Tu su deca svih uzrasta, od predškolaca do uskoro punoletnih. U holu igraju bilijar, stoni tenis. Devojčice slušaju muziku, neke i igraju. Direktor Milenko Čalija je tu, sa njima. Kaže da im je „kao drug jer između njih nema tajni”.
- Imamo 23 deteta bez roditeljskog staranja. Tu je i još 16 koji su u dnevnom boravku jer o njima roditelji ne mogu da brinu kako treba – zato ovde provode ceo dan, a kući samo spavaju. Imaju obrok, ovde uče, druže se... Otvorili smo i prihvatnu stanicu, u kojoj je sada šestoro dece. Oni su ovde našli pravo utočište od ulice, od prosjačenja, lutanja, gladovanja - kaže Čalija i tvrdi da je svako dete koje je pokucalo na vrata „Mladosti” zbrinuto.
Jelena Pavlović ide u školu za poslastičara. U ovom domu je četiri godine. Oca ne poznaje, a ima majku koja živi u Smederevskoj Palanci. Kaže da je za četiri godine došla samo dva puta da je poseti. Ima i braću i sestre, ali ih retko viđa.
- Volela bih da živim samostalno, da imam posao, da imam porodicu, da rodim decu. Znam da pravim rafaelo kuglice, palačinke, tulumbiće, baklave, a majstor sam za pitu sa višnjama... Najbolja drugarica Jovana mi je otišla iz doma i sada živi sa dečkom u iznajmljenom stanu u Kragujevcu. Često se viđamo i družimo. A ovde mi nije loše, lepo je, ali znam da ću morati da odem i da stvorim svoj život... Bude nas vaspitači, posle nameštamo i sređujemo sobe, doručkujemo... U deset svi moraju da budu u svojim sobama, ali druženje nije zabranjeno.
Mario Ilić je u ovom domu četiri godine. Pre toga je izgubio majku koja je stradala u saobraćajnoj nesreći. Oca ima i poznaje ga, ali on nije hteo da brine o njemu.
- Imam dve sestre, one su mlađe i njih čuva tetka. Odskoro mi je dom obezbedio stan u kojem živim sa drugom iz doma. Tražim posao jer sam završio pekarski zanat. Naučio sam da pravim sva peciva i hleb. Svakog dana sam ovde, tu je moja kuća - kaže Mario i sa ponosom pokazuje medalje koje je osvojio na skijanju.
Isprošena devojka
Da je dom prava kuća za decu koja tu žive, jasno je kada se zna da je prošle godine tu obavljena i prošnja devojke. Kako kaže direktor Milenko Čalija, „došao je automobil sa familijom iz Kragujevca da zaprosi Olju”.
- Iznenađenje je bilo veliko, ali se sve dobro završilo. Ona se udala, mi smo sa socijalnim radnicima dali blagoslov i skoro je dobila sina.
Eto, to je život.
