Izvor: Blic, 05.Sep.2010, 01:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Naučila životne lekcije u Kini
Ošišala je kosu, posekla nokte i zavrnula rukave... Godinu dana je Selena Pjević „preživljavala“ u studentskom domu u Pekingu da bi usavršila jezik i kasnije to znanje prenosila generacijama studenata na smeru za kineski jezik koji je ona pokrenula u Filološkoj gimnaziji.
Trenutno je jedna od dve profesorke kineskog u gimnaziji i prva je pisala program i priručnik iz koga deca i danas uče, a htela je da bude doktor.
– Htela sam da studiram medicinu u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ljubljani i da tamo kod tetke živim. Uveliko sam spremala prijemni za to, ali budući da su te 1990. godine odnosi Srbije i Slovenije bili loši, nije bilo mogućnosti za to. Onda sam odlučila da upišem nešto drugo, ali specifično. Pošto su mi jezici dobro išli, engleski i francuski sam već govorila godinama, a i mama i tata su mi filolozi, razmišljala sam o jezicima. Moja mama je radila u Saveznom zavodu za međunarodnu saradnju i dosta je sarađivala s Kinezima.
Preko moskve do kine
Često sam ih sretala kod nje na poslu, povremeno su čak neke delegacije dolazile kod nas u stan i dopalo mi se kako zvuči kineski. Osim toga, slušala sam dosta o njihovoj kulturi i istoriji. Njihov jezik mi nije bio potpuno nepoznat i nisam imala strah da se upustim u to. Počela sam da odlazim na Filološki fakultet i kako sam ušla na predavanje koje su držali lektori Kinezi, bukvalno sam posle dve minute odlučila, to je to. Počela sam da ga studiram i moji su me podržali, ali su me stalno pitali: „Otkud to, šta će ti to?" – otkriva detalje Selena Pjević.
Posle druge godine studija dobila je sa još dvoje kolega stipendiju za odlazak u Kinu na godinu dana. Selenina majka je tada imala platu pet maraka i problem je, kako kaže, bio kako da otputuje jer su morali sami da plate kartu koja je koštala 1.500 dolara. Išli su autobusom do Budimpešte gde su čekali avion za Moskvu. U Moskvi su proveli oko 10 sati u tranzitu da bi sačekali avion za Peking i onda leteli još desetak sati do Pekinga. U Pekingu im je u domu obezbeđen besplatni smeštaj, knjige i stipendija u iznosu od 50 maraka, što tamo nije bilo dovoljno za život.
Na osnovu testova koje su položili, troje studenata iz Srbije je upalo u grupu između prve i druge godine, iako su na Beogradskom univerzitetu završili drugu. Zoran, Tamara i Selena su bili jako ambiciozni i iako su im knjige sa čudnim znakovima i čudni predmeti bili jako teški, rešili su da se ne vraćaju na niži nivo. Učili su zajedno noću do tri, četiri i ustajali u šest ujutro.
– Otišla sam sa štiklama, dugim noktima i šeširima i iako nismo u Srbiji imali bogzna kakve uslove za život, ono tamo je bilo baš oskudno. Imali smo dvokrevetne sobe s utabanim betonom i zidove prljave od bivših studenata. Dobili smo po lavor, deo ormana, po radni sto i posteljinu sa žigom Fakulteta za strane jezike. Za nedelju dana sam se već preorijentisala, ošišala sam se na kratko, skratila nokte, okrečila prostoriju, kupila itison, male lampe za stolove, šerpe, lonce, rešo... i počele smo da živimo kao što svi žive. Veš smo prale na ruke i za to nismo imale toplu vodu. Na spratu su postojale tri tuš-kabine sa toplom vodom samo uveče od osam do 10. Bilo je naporno tih godinu dana, naročito prve dve-tri nedelje dok se nismo navikli. To mi je sad kao da sam prošla vojsku. Nikog nije bilo da mi šalje novac i morala sam da tražim dodatni posao – priča Selena.
Morali su da nauče „da prežive", dodaje ova Beograđanka. Skupili su sve pare na gomilu i pravili obračune koliko će koji dan da potroše. Selena je smršala deset kilograma, ali su joj dosta pomogle vežbe i bavila se tai dži čuanom.
Para za menzu nije bilo svakog dana, pa su namirnice morali da kupuju na pijaci. Crnooka profesorka kaže da nije bilo mandarina i lubenica, već nekih nepoznatih vrsta, koje se nisu usuđivali da probaju. Gledali su obešene životinje na tezgama, koje je posle trebalo spremiti za jelo... Dosta Kineza je još nosilo tradicionalnu odeću i sklanjali su se od stranca.
Plata od 60 maraka
Počela je da predaje engleski u jednoj školi koja je udaljena sat i po vremena biciklom. Išla je tri puta nedeljno do te škole i znalo se da kad ima časove, te noći nema spavanja, jer je morala da spremi predavanja za sutradan. Ali, tih 60 maraka mesečno im je omogućilo da izađu vikendom u diskoteku da se bar malo opuste.
– Bila sam u Pekingu ponovo prošle godine i svratila sam do doma u kome sam boravila kao student. Sada je renoviran i ima mašine i frižidere, ali nije mnogo promenjen. Kad sam osetila miris unutra, vratilo me u prošlost. Zaplakala sam...
Iako im tih godinu dana nisu priznali na našem fakultetu, troje studenata uspevaju da uhvate korak sa generacijom i u roku završe studije. Posle kraćeg honorarnog rada u Ministarstvu za nauku i tehnologiju, Selena 1995. nalazi oglas u novinama da Filološka gimnazija traži profesora kineskog jezika.
Tamo je dočekuje tadašnji direktor Vuk Milatović rečima: „Samo sam Vas čekao! Da li biste voleli da budete prvi profesor kineskog jezika u Filološkoj gimnaziji?"
– Ispunjavala sam sve uslove jer sam već bila druga godina na postdiplomskim studijama iz kineske književnosti i bila sam u Kini. Napravili smo program i priručnik za prvu godinu i uveli eksperimentalno odeljenje. Priručnik sam pravila dva i po meseca kod prijatelja na kompjuteru jer nisam imala svoj. Morali smo da skeniramo svaki kineski znak i prebacujemo ga u određeni program. Za drugu godinu smo već dobijali neke knjige iz kineske ambasade. Bila je neverovatna pomama za kineskim jezikom, te godine je bilo upisano jedno kompletno odeljenje – kaže ona.
U školi Selena važi za zahtevnu profesorku, jer traži đacima da stalno rade domaći. Ona misli da ne može drugačije, jer „ako nema kontinuiteta jezik se zaboravlja". Kod nje nema trojki ili dvojki. Ako neko baš i dobije dva, znači da ga kineski apsolutno ne zanima.
Trudi se ona da ponešto od svog znanja prenese na svog sina Jovana (9), ali je još mali za ozbiljnija interesovanja.
Iskustvo sa kineskim zubarom
Seleni se pre 16 godina desilo da je otečena otišla kod zubara u Pekingu koji joj je rekao da je prehlađena. Ispostavilo se da joj je umnjak otekao. Dobijala je injekcije dok joj na kraju grada u nekoj bolnici nisu rekli šta je. Bilo je, kaže, i suza i smeha, svega...
Čita 7.000 znakova
Selena radi i kao prevodilac i sudski tumač. Posle boravka u Kini gde je naučila najviše, znala je između tri i pet hiljada kineskih znakova što spada u, tvrdi ona, u prosečnu pismenost. Sada bi znala da prepozna 7.000.
