Izvor: Politika, 19.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Narode, košuljo moja
Nekada su ljudi govorili sa podignutom rukom, pa su potom, držeći se za revere, govorili sa kafanskog stola ili bureta. Sada najčešće jednom rukom drže mikrofon, priča Dejan Milić, autor knjige "Srpski politički govor modernog doba"
"Gospodine konsule, ako tvoj car želi da ima u Kragujevcu koga koji će činiti baš sve po njegovoj volji neka pošalje jednoga svoga đenerala (a ima ih dosta, Bogu hvala) pa neka mu zapovedi da danas vas dan gleda na Lepenicu, sutra – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << niz Lepenicu a prekosutra – vas dan onamo na Sušicu, a mene neka ostavi na miru da se dogovaram s ovim namučenim narodom, pa što nađemo mi da je nama dobro neka je dobro i njemu!"
Ovako je odbrusio knez Miloš ruskom konzulu u Srbiji Vaščenku četrdesetih godina XIX veka. A pokojni srpski premijer Zoran Đinđić je početkom ovog, 21. veka, govorio: "Moj problem je što, kad kažem ljudima, dajte da nešto uradimo, oni me pitaju: a protiv koga? Protiv Amerike, Rusije, Kine? Ja kažem ni protiv koga... To je naš problem, da se mi lako ujedinjujemo protiv nekoga, a teško se ujedinjujemo za sebe. Hajde da kažemo: dajte da mi uradimo nešto za sebe".
Ove političke besede svrstane su među 134 govora objavljena u knjizi "Srpski politički govor modernog doba" iz koje se može videti kako se govorništvo razvija i razlikuje kroz epohe. Autor Dejan A. Milić je
je odabrao govore koji su obeležili prelomne i istorijske trenutke u razvoju Srbije u poslednja dva veka, od Prvog srpskog ustanka do 2000. godine.
– Nijedan vid govorništva ne može da se ceni van konkretnog vremena, pa ni politički govor. U besedništvu se poštuju norme vremena u kome se beseda izlaže. Govori različitih epoha se bitno razlikuju. Jedino ih povezuje živa reč – objašnjava Milić.
Prema njegovom mišljenju, u 19. veku razvoj političkog govora u Srbiji pratio je razvoj srpske moderne države. U vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka to je govor nacionalnog oslobođenja i više je vojnički i diplomatski nego politički u pravom smislu reč. Vremenom, kako se srpska moderna država uobličavala, taj govor postaje i govor potpune političke emancipacije. Pri kraju 19. veka formirane su gotovo sve vrste političkog govora u Srbiji (predizborni, partijski, mitingaški, skupštinski, vladarsko-državotvorni).
– Ima tu i političkog antigovora, ali znatno manje nego u otad nastupajućim vremenima. No, jedno je jasno. Politički govor, i to je njegova glavna oznaka u 19. veku, govor je koji sadrži nit nacionalne vizije – kazuje Milić.
Govori se dele na sudske, političke i prigodne. Oni se grade oko određene teme, tačke oslonca. A te tačke oslonca političkog govora definisao je još Aristotel: prihodi i rashodi, rat i mir, uvoz – izvoz i zakonodavstvo. To se kroz decenije i vekove razrađivalo, pa su sada za govornike veoma aktuelne teme ljudska prava i slobode, kao i pitanje međunarodnih udruživanja. U početku je govor bio dug, ekstenzivan. Vremenom besede postaju sve kraće, što je u skladu sa tim da se sve brže živi. Prema oceni Milića, to ne znači da su govori manje sadržajni, već da su samo lišeni prekomernih govorničkih figura koje su veoma često i zamagljivale suštinu. Razlikuje se i jezik kojim se govori, kao i gestovi koji su zapravo pomoćno sredstvo svakog govornika.
Nekada su ljudi govorili sa podignutom rukom, pa su potom, držeći se za revere, govorili sa kafanskog stola ili bureta. Sada najčešće jednom rukom drže mikrofon. Mediji, posebno televizija, takođe utiču na govornike, na drugačije prezentovanje govora. Utiču pre svega na dužinu, tačnije kratkoću besede, zbog minutaže. A potom i na ponašanje govornika. Svestan činjenice da će ga gledati milionski auditorijum, govornik razmišlja o tome kako će i šta reći da bi bio dopadljiv masama. Ali televizija otkriva i njegove slabosti.
– Zanimljiva je uloga pleksiglas (providne) govornice koja više odmaže nego što pomaže oratoru, jer ne skriva već u potpunosti otkriva nemir govornika. Političke situacije daju smer političkom govoru. Najspontaniji govori su pak govori situacije. To je zapravo kratka verbalna reakcija na prelomni događaj. Recimo, "Narode, košuljo moja" (knez Miloš), ili "Svi, svi, svi" (Vuk Drašković) – objašnjava autor.
Dejan Milić se još kao student prava u Beogradu i sam, i to veoma uspešno, oprobao u besedništvu. Više puta je osvajao prve nagrade, a proglašen je i za najbesednika. Bio je i član stručnog žirija na takmičenju u govorništvu na Pravnom fakultetu u Beogradu, i izvršni direktor Centra za besedništvo. Predavao je retoriku na Vojnoj akademiji u Beogradu, a odnedavno drži pripremnu nastavu iz retorike na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. Napisao je i tri knjige o besedništvu.
Aleksandra Brkić
[objavljeno: 19.04.2007.]
