Izvor: Politika, 11.Jun.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najmlađi, a među najiskusnijim oficirima
Brigadni general Milosav Simović otkriva zašto nagrade koje dobija ne želi da zadrži za sebe, kako piše rodoljubive i ljubavne pesme i koga će da pozove na svoju svadbu
Bujanovac – Četrdesetjednogodišnji Milosav Simović unapređen je 13. maja u čin brigadnog generala. Tako je predsednik Republike Boris Tadić, svojim ukazom, istovremeno promovisao Simovića u najmlađeg generala Vojske Srbije. Popularni komandant Simke bio je i najmlađi major, zatim potpukovnik, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a od 2001. i pukovnik. Bilo mu je tada tek 34 godine. O njegovim uspesima smo pisali i ranije, pa je sasvim razumljivo što se general odmah odazvao na naš poziv za razgovor o njegovom životu, napredovanju i daljim planovima.
Primio nas je srdačno u svojoj kancelariji u kasarni u Vranju.
– Odluku o unapređenju primio sam bez euforije. Počastvovan sam, naravno, ali i potpuno svestan odgovornosti. Ostajem na mestu komandanta Četvrte brigade Kopnene vojske, koja ima vrlo složene zadatke.
General Simović sa posebnim emocijama govori o svom životnom putu, o detinjstvu, vojničkom pozivu. Rođen je u Raškoj i posle osnovne škole koju je završio u Leposaviću, gde mu i danas živi porodica, počelo je njegovo vojničko usavršavanje. U Sarajevu završava srednju vojnu školu, a zatim u Beogradu Vojnu akademiju. U knjižici same petice, u indeksu desetke. Kada je 2003. sa desetkom okončao Školu nacionalne odbrane, Bujanovčani su posebno bili ponosni na njega, jer je baš iz njihovog grada otišao. I ponovo se, na njihov zahtev, vratio.
Napisao je udžbenik „Protivteroristička operacija na jugu Srbije” i nekoliko stručnih članaka o bezbednosnoj kontroli administrativne linije s Kosovom i Metohijom.
– Sebi sam postavio cilj da ne obrukam pretke i porodicu: pradedu Profila, solunca i nosioca Albanske spomenice, Karađorđeve zvezde i Medalje Miloša Obilića, dedu Sretena, koji je četiri godine proveo u nemačkom zarobljeništvu, gotovo sve ujake i stričeve rezervne oficire, oca Vujadina i majku Milku, kojima sam kao najstariji sin bio i najveća podrška. Moja su braća izabrala druge časne pozive. Jedan je rudarski inženjer, a drugi profesor fizičkog vaspitanja. Ni njih nisam razočarao.
Ovaj deo državne teritorije „poznaje kao svoj džep”. Brigada kojom komanduje nastavlja tradicije Prvog pešadijskog puka knjaza Miloša Velikog i 78. motorizovane brigade, i obezbeđuje 117 kilometara administrativne linije i površinu Kopnene zone bezbednosti od 585 kvadratnih kilometara. Brigada je razmeštena na 23 lokacije od čega je 16 u KZB.
U kancelariji se nalazi deo priznanja Kfora, sa kojim sarađuje od 2001. godine. Inače, godinama objašnjava da kasarna „Cepotina” kod Bujanovca, mora da se izgradi jer predstavlja važnu karaulu srpske države na nemirnom području. Želja mu je da sa svima sarađuje, pomaže, bez obzira na razlike.
– Komandant ne sme da beži od ljudi, da mistifikuje svoju dužnost. Treba i mora da bude deo naroda.
Pre tri godine promenio je naziv kasarne „Sima Pogačarević” u „Prvi pešadijski puk knjaza Miloša Velikog” i podsetio Vranjance na slavnu prošlost. Na 130. godišnjicu oslobođenja Vranja od Turaka, predvodio je vojnike i oficire koji su marširali Vranjem, otpevali državnu himnu „Bože pravde”, da bi potom bila i otvorena spomen soba Prvog pešadijskog puka, koju je lično osmislio.
Plaketu za najplemenitiji podvig godine namenjenu njemu, ustupio je brigadi kojoj komanduje, a novčani iznos za Sedmoseptembarsku nagradu oslobođenja Vranja usmerio je na izgradnju spomenika poginulim pripadnicima vojske od 1990. do 2003. godine.
– Tako sam vaspitan – odgovara komandant. – Ovaj skromni doprinos ispunjava mi dušu.
General Milosav Simović jedan je od dobitnika 204 novih pasoša Srbije. Piše rodoljubive i ljubavne pesme, uči aktivno engleski jezik, igra košarku i fudbal sa starešinama i vojnicima. Po svemu, najmlađi general srpske vojske – jedan je od najiskusnijih.
Tek usput napominje da mu ostaje sve manje vremena za lični život. Još je neoženjen, ali mnoge lepe Vranjanke za njim uzdišu.
– Još nisam sreo ljubav svog života. Možda je nisam primetio od silnih obaveza i poziva koji me celog zaokupljuju. Ali, ako me čeka, sigurno ćemo se sresti. Pozvaću vas i na svadbu – najavljuje komandant Simke.
Života Matić
[objavljeno: 12/06/2008.]
.jpg)
