Izvor: Politika, 29.Avg.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na putu do Lješa
Kad smo bili u rovu, desetine su nam bile jedna do druge. Kad je trebalo jurišati, išli smo oboj’ca u isti mah, a kad je došlo da se bega, begali bi opet zajedno
Sve do stupanja u vojsku, bili smo obični drugovi, ali od prvog dana kad smo obukli uniformu u đačkoj četi u Skoplju 1914. godine to se promeni. On, moj drug Miša, bio je visok i pripao je prvom vodu, ja sam, naprotiv, po stasu došao u četvrti, ipak to nam nije smetalo da gotovo uvek budemo zajedno. Uspeli smo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da spavamo u istoj sobi, iako su našim vodovima pripale zasebne. Ručavali smo i večeravali zajedno, tako stražarili, požarčili i kad je god bilo moguće svaki trenutak provodili skupa. Vojska nas je učinila nerazdvojnim.
Posle dva meseca odosmo na front. Razume se da smo pripali istoj četi. Odmah postadosmo desetari. Ali pored sviju muka komandira da nas razdvoji, mi udesismo da budemo u istom vodu. Ako je trebalo da jedan od nas bude na mrtvoj straži, drugi je bio sa svojom desetinom najbliži. S vremena na vreme jedan od nas morao je biti vodnik, ali mi uvek podešavasmo da drugi ostane desetar u istom vodu.
Vojevali smo u svima borbama 1914. godine u kojima je naš puk učestvovao. Kad smo bili u rovu, desetine su nam bile jedna do druge, a nas dvojca između njih. Kad je trebalo jurišati, išli smo oboj’ca u isti mah, a kad je došlo da se bega, begali bi opet zajedno. Ne znam da li je bilo prisnijih drugova, ni vojni propisi, ni neprijatelj nisu mogli da stanu između nas.
Razdvoji nas za kratko vreme bolest. Razbole se jednog dana Miša, ja ga lečih nekoliko dana, ali kako mu je bilo sve teže i teže, odneše ga na nosilima. Otpratio sam ga do same poljske bolnice, gde mi rekoše da boluje od pegavog tifusa. Ostah sam, ali ubrzo, iako zdrav, izmajstorisah jedno bolovanje, te sa još nekim produženjima sačekah njegovo ozdravljenje i zajedno se vratismo u komandu.
Tako nas stiže jesen 1915. godine, odstupanje sa svima tegobama i nevoljama, pa tako zagazismo i u Albaniju gde se tek naše drugarstvo još više učvrsti. Put je trebalo preći što pre i dočepati se mora, pa kako je bilo mnogo patnji, oskudica, teškoća i nevolja, ostavljalo se mnogo inicijativi vojnika da, koliko mogu, sami sebi pomognu.
Miši i meni priključiše se još dvojica. Nas četvorica dadosmo jedan drugom reč da ćemo se uzajamno čuvati, pomagati i uvek biti zajedno. Podelismo među sobom dužnosti. Vojnicima pade u deo da nose potrebne stvari, te da prikupljaju drva i prostirku za spavanje. Ja sam vodio računa o spremanju, čuvanju i deobi hrane i novca. Bio sam neka vrsta starešine ove naše male družine. Miši pripade najvažnija i najteža dužnost, da nabavlja hranu. Svaki od nas četvorice radio je svoje besprekorno, ali najsjajniji od svih bio je on.
Za sve vreme kroz Albaniju nije bilo noći da nismo imali razapet ceo nepocepan i neprogoreo šator, sa dobrom prostirkom, lepom vatricom i makar malo kuvane vruće večerice. Sve je to, istina, bilo vrlo siromašno, ali ipak najbolje u našoj četi. Čudili su nam se drugovi i vojnici, pa i oficiri, pokušavali da i sami organizuju sličan „kružok”, ali im to nikako nije polazilo za rukom.
Da priznam, jedne za druge vezivala nas je najviše Mišina dužnost, nabavljanje hrane. Novac koji smo imali i stvari za koje se moglo nešto nabaviti stavljene su mu na raspolaganje, a on je, da se ne poveruje koliko vešto, znao da kroz pustu Albaniju pronađe prodavce i za relativno malu vrednost kupi dosta. U to smo se svakodnevno uveravali, bio je majstor kao stvoren za to.
Govorio je sedam jezika: srpski, francuski, talijanski, češki, rumunski, grčki i turski. Za tri dana uspeo je da nauči toliko arnautski da se, ponekad, po čitav sat sa Arnautima razgovarao. Kad je što od njih kupovao, bilo je pravo zadovoljstvo posmatrati ga. Glasno je govorio, jako gestikulirao, duvan im nudio, po nekoliko puta se rukovao, smejao se i vrlo često uspevao da ih, onako krute, namrštene i odbojne, razveseli, zasmeje i odobrovolji, tako da bi Arnauti posle svršenog pazara bili zadovoljni, iako bi mu to malo hrane prodali upola jevtinije nego drugima.
Neću da opisujem albanske muke, napomenuću da smo mi, gledajući oko sebe ostale, bili zadovoljni.
Tako stigosmo do Lješa, gde ostadosmo poduže. Poče da pristiže pomalo sledovanja, ali ni blizu onoliko koliko su naši izgladneli stomaci iziskivali. Miša je i dalje revnosno nabavljao što je mogao, ali se istrošiše i pare i stvari, a nestade i kredita.
Treba da iznesem i jednu njegovu slabu stranu. Voleo je kartu. Pored sviju muka i nevolja, kartaši su i kroz Albaniju grabili svaku priliku da jedan drugog opelješe. Miša bi im se, katkad, pridružio i izgubio sve što je imao, zbog čega mu nismo dali da drži ceo novac kod sebe, već sam ga čuvao ja i po potrebi mu davao. U želji da nam se, zatim, oduži, odlazio bi u isto društvo ne bi li povratio prokockano, za koliko se ogrešio prema nama, a tek mu to nije polazilo za rukom.
------------------------------------------------------
Milutin S. Novaković je rođen 1889. godine u Negotinu. Učestvovao je u oba balkanska rata, da bi 1914. bio regrutovan u Skopski đački bataljon, kao jedan od 1.300 kaplara. S našom vojskom prešao je Albaniju, učestvovao je u probijanju Solunskog fronta, gde je na Kajmakčalanu ranjen. Po završetku rata diplomirao je mašinstvo na Beogradskom univerzitetu, te je postavljen za načelnika železnica Banovine drinske u Sarajevu. Odatle je 1941. godine prognan u Srbiju, gde je imenovan za direktora „Fabrike vagona” u Kraljevu, da bi 1945. bio premešten u Direkciju železnica, gde je i penzionisan. Umro je u Beogradu 1972. godine, u 83. godini.
Priča koju će „Politika” objaviti u dva nastavka originalno je kazivanje Milutinovo, objavljeno 2007. godine u knjizi „Slike sa izložbe” Borka D. Stojanovića, unuka Milutina S. Novakovića.
Milutin S. Novaković
objavljeno: 30.08.2014.
