Izvor: Politika, 06.Dec.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na kraju „face” ostaju bez drugara
Osnovna škola „Svetozar Marković” iz Kraljeva dobila je sertifikat kojim se potvrđuje da je ova ustanova uspešno sprovela program „Škola bez nasilja”, a značajan doprinos tome dao je i đački, takozvani vršnjački tim
Kraljevo – Otvoreno i hrabro su nam, o nasilju u školi, govorili članovi vršnjačkog tima za zaštitu učenika od nasilja, Osnovne škole „Svetozar Marković” u Kraljevu: Jelena Andrijašević, Sanja Zeba, Milica Bojković, Đorđe Perić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jelena Bojković, Jelena Marković, Sara Gajović, Mina Ćajić, Vladimir Pejčinović... Navodili su, bez ustručavanja, i konkretne primere iz svojih razreda ili slučajeve o kojima je ovaj tim raspravljao i tražio rešenja. O vređanju jedne gojazne učenice, podsmehu i uvredljivim šalama na račun dečaka s govornom manom, o usamljenosti najboljeg đaka, izopštavanju iz društva učenika koji su došli sa Kosova, o nastavnicima koji ne biraju reči kritikujući đake...
O takvim događajima vršnjački tima međusobno razgovara, kažu, sa manje ili više uspeha, najpre u svojim razredima, a onda i sa nastavnicima. Ne skrivaju ni neuspeh u pokušajima da se promeni atmosfera negativnih vođa, kako kažu „mačkica i faca”, koje iako su čak i ponavljači nastupaju samouvereno, nadmeno i često nasilno. – To se teško menja – ističu uglas Jelena Bojković, Sara Gajović, Vladimir Pejčinović, Mina Ćajić. – Mi, ipak, znamo – kaže Đorđe Perić – da će te „face” na kraju ostati bez pravih drugara, usamljene, ali je istina da još presudno utiču na atmosferu, omalovažavajući druge đake, zbijajući počesto neduhovite i neumerene šale pa i uvrede na račun ostalih u razredu.
Istina, ova škola ni ranije nije važila za ustanovu izraženog nasilja među decom i prema deci, a nedavno je dobila i sertifikat o tome da je uspešno sproveden poznati program nadležnog ministarstva i UNICEF-a za zaštitu dece. – Trajalo je to oko tri i po godine, uz niz aktivnosti tima za zaštitu dece od nasilja, zlostavljanja, zanemarivanja. Tim su činili direktor, nastavnici, psiholog, pedagog, roditelji ali i vršnjački tim od po dva učenika iz svakog razreda. I, pored brojnih savetovanja, seminara, foruma „Teatar” gde se dramatizuje konflikt i nenasilni način rešavanja, zatim sandučeta poverenja, organizovali smo, recimo, i sportske dane na koje su išli i roditelji... Ali stalno, na svakom radnom ili zabavnom skupu, od početka programa pa i danas provejavalo je to da škola mora biti ustanova bez nasilja – kaže direktor Dragica Spajić.
Ne tvrdi direktorka, kao ni pedagog Olga Drobnjak, da su neki od oblika nasilja u ovoj školi potpuno iskorenjeni, ali su zadovoljne pokazanim rezultatima. Prema anketama, sačinjenim pre početka sprovođenja programa „Škola bez nasilja” i posle, oko 60 odsto od 850 učenika tvrdilo je da su bili žrtve vršnjačkog nasilja, a sada je taj procenat oko 13 odsto. Takođe, još značajnije je smanjeno nasilje prema deci od strane zaposlenih, manje je „bandi” u školi, ali broj tuča nije smanjen. – Ostaje nam da još uporno radimo, a najvažnije je blagovremeno reagovanje i stalna pažnja posvećena ovoj pojavi. Trudimo se da promenimo i situaciju ćutljive većine u razredima – kaže pedagog Olga Drobnjak.
No, to da su još uvek tužibabe oni koji nasilje prijavljuju, bar u pojedinim odeljenjima, važi. To i deca potvrđuju i kažu „trudimo se, ipak, da mnoge konflikte rešimo sami, znate naše odeljenje je složno.”
M. Dugalić
objavljeno: 07.12.2011
