Izvor: Kurir, 19.Dec.2010, 09:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NOVINARKA KURIRA DVA SATA U KOŽI SLEPE OSOBE
BEOGRAD - „Ja ne mogu ovo da radim!“, gotovo da sam zaplakala posle nekoliko koraka koje sam napravila s povezom i tamnim naočarima na očima i štapom u ruci.
Vesna, iz Udruženja slepih i slabovidih, ubrzano mi objašnjava kako se koristi štap. Prolaznici se okreću, a neki i zastanu da osmotre šta se dešava.
Stavljam povez. Mrak, crn, najcrnji. I strah koji me obuzima. Mašem štapom ispred sebe. Oko meni trube automobili, čuju se glasovi. Plašim se, strašno. >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir <<
- Ja ne mogu ovo - zavapih još jednom. Molim koleginicu da me drži za ruku.
- Ne može! - podviknula je Vesna. - Nikada nećeš osetiti kako izgleda biti slep ako te neko bude vodio. Snalazićeš se sama. Samo prati glasove. Ajde, ajde, ljudi mnoge lepe stvari rade u mraku!
Pružila sam korak. Bolje reći koračić. Prelazim glavnu ulicu na Slaviji, za koju ti i kada gledaš treba posebna veština. Pojma nemam gde se nalazimo. Obuzima me silna želja da podignem povez bar na sekund. Ali neću.
Ulazimo u trolejbus. Osećam ljude kako silaze, izmiču se.
- Hoćeš li da sedneš - pita me Vesna: - Svi su ti ustali. - Neću - odgovaram dok se borim sa šipkama.
Vesna me tada pita da li imam plavu kosu. - Kako znate - kažem začuđeno. - Pa eto, znam.
Za vreme našeg puta dugog dva sata Vesna je znala i kada cupkam, i kada okrećem glavu, i kad sam se zamislila. Znala je kad su mi noge previše blizu ili kada sam previše zamahnula štapom. Sve je znala.
Kraj šetnje. Skidam povez sa očiju. Vidim boje, lica, belinu snega. Talas sreće i zahvalnosti me skroz obuzima. Dođe mi je da se smejem na sav glas, da se zahvalim bogu na tome što imam tako savršen vid da mi ne trebaju čak ni naočare, a kamoli štap. Ipak, suzdržim se zbog Vesne, koja živi u mraku. Samo sam se ujela za jezik i iskreno rekla: - Ovo je baš teško, baš je teško! - dok su mi suze tekle iz očiju koje vide.
Vesna Nestorović: Slepi ne izlaze iz kuća!
Vesna Nestorović, predsednica Udruženja slepih i slabovidih Srbije „Beli štap“, kaže da je najveća pomoć koju ljudi mogu da pruže osobama sa invaliditetom - smatrati ih jednakima sebi.
- Slepoća je stanje i niko nema prava da na osnovu našeg invaliditeta sudi o našim kapacitetima. Jedan od najvažnijih ciljeva Udruženja jeste integracija slepih i slabovidih osoba u sve društvene tokove i svakodnevne aktivnosti. Ogroman problem je to što u Srbiji ne postoji stručan kadar za obuku slepih osoba da koriste štap koji nam olakšava kretanje - kaže Nestorovićeva i naglašava da je to jedan od glavnih razloga zbog kojih najveći broj od 12.000 slepih osoba, koliko se procenjuje da ih ima u Srbiji, ne izlazi iz svojih kuća. Upravo zbog toga, ovo udruženje uskoro kreće u kampanju za školovanje instruktora za samostalno kretanje.
Kurirova špijunka
Dok je Sanja igrala ulogu slepe osobe, Katarinin zadatak bio je da sa strane prati reakcije sugrađana. I da pomaže Sanji, naravno.
- Vidi one mučenice! Strašno je kada ti bog oduzme oči - domunđavaju se dve tetke dok značajno gledaju u Sanju.
Kako vas nije sramota, promrmljah. Dok smo prelazile ulicu, želudac mi se prevrnuo kad sam videla Sanju kako štapom tapka po zebri i, sa grimasom na licu, tumara po kolovozu. Nagonski sam potrčala ispred automobila i rukom ih zaustavljala. Umalo me jedan nije oduvao.
- Ako je ona slepa, ti nisi! - besni vozač.
Dok čeka nas dve, Vesna rukom „gleda“ robu na štandovima.
Na izlasku iz trolejbusa devojka s mobilnim telefonom ne podiže pogled, već zakači Vesnu.
- Gledaj kuda ideš! - besno reče blajhana, ali joj ni žena zmaj ne ostade dužna: - A ti idi kuda gledaš!
