Izvor: Kurir, 17.Okt.2010, 08:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NOVINAR KURIRA GLUMIO STRANCA U BEOGRADU
BEOGRAD - Već na početku Knez Mihailove ulice primetio sam kako me ljudi zagledaju - kao da sam svetsko čudo, kao da mi na faci piše „ja nisam odavde“. Prilazim devojkama koje šetaju Knez Mihailovom ulicom i pitam ih gde je Knez
BEOGRAD - Već na početku Knez Mihailove ulice primetio sam kako me ljudi zagledaju - kao da sam svetsko čudo, kao da mi na faci piše „ja nisam odavde“.
Prilazim devojkama koje šetaju Knez Mihailovom ulicom i pitam ih gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << je Knez Mihailova ulica. Ovako nekako: „Ver iz Knez Miailofa strit?“ Umiru od smeha: „Vidi ga ovaj smotani stranac!“, komentariše jedna i pokazuje mi rukama i objašnjava na „tarzan inglišu“ da se u „Knez Miailofa strit“ i nalazim. Okrećem leđa, a one nastavljaju da se kikoću i ogovaraju. Nemaju pojma da razumem sve što kažu.
Prodavac suvenira bio je raspoložen za razgovor.
„Odakle si?“, pita. Kada je čuo da sam „iz Švajcarske“, pokušava da mi uvali čuturu 100 dinara skuplje nego što je koštala kad je koleginica (Srpkinja) pitala. Kategorički odbijam. Kažem „tu ekspensiv“ (preskupo).
Prodavac cokće i komentariše s kolegom:
„Vidi ga ovaj baja, uštekao se, a pun je keša 100 posto. Tamo u Švajcarskoj zarađuje mesečno ko ja za pola godine i mnogo mu za 500 dinara. Treba sve to proterati odavde, bre!“
U butiku su bili preljubazni kad su čuli da sam iz Švajcarske. Iznela mi je prodavačica i ono što nisam tražio. U tom istom butiku pre neki dan nisu hteli ni dobar dan da mi kažu, mislim, dok sam bio „naš„. Joj, Srbijo... E neće ni franka da dobiju! Izlazim.
Vidim prodaju opanke na ulazu na Kalemegdan.
Šta vam je ovo, pitam na engleskom: „Vat iz dis?“
„Pa, det is... Mmm... Opanak.“
Uzdržavam se da ne puknem od smeha.
A šta je to opanak, uporan sam: „Vat is opanak?“
„Jao, majke mu ga, kako da mu objasnim“, mrmlja sebi u bradu prodavac pa kaže: „Prava koža, prava koža, mnogo dobro, original serbijan šuz“.
Za „Švajcarca“ su opanci bili skuplji skoro hiljadu dinara.
Dolazim na trafiku da kupim vodu. Prodavačica mi pokazuje na digitronu da je cena 45 dinara. Foliram se da je skupo, a ona počinje da se krsti!
„Ne mogu da verujem koje su štekare ovi stranci“, komentariše ona mojoj koleginici, koja glumi da se ne poznajemo i kupuje Kurir.
Umoran od šetnje s rančugom na leđima, krećem u redakciju. Uzimam taksi i pokušavam da saznam gde bih to mogao večeras „u zezanje“.
„Splavovi!“, predlaže taksista, a ja ga pitam da li je ovde bezbedno izaći u noćni provod ako si stranac.
„Ma kako ne!“, siguran je on. Podsećam ga na gej paradu i lomljenje Beograda.
On mi kaže: „Dobićeš batine samo ako se budeš ljubio s muškarcem na javnom mestu! Ovako, nemaš brige!“
„Okej“, kažem mu dok izlazim iz taksija.
S. Živković - S. Bosanac
Šnaps i Tito
Na samom ulazu u Kalemegdan neki čiča prodaje čuture za rakiju. Pitam „šta je to“, a on počinje rukama i nogama da mi objašnjava, dok ja sležem ramenima, praveći se da ne razumem.
- To ti je, prijatelju, za rakiju, ‘’serbijan drink’’, ma kako se ono kaže... ‘’Šnaps’’, bre! A ovo ti je Tito - kaže pokazujući na figuricu Josipa Broza.
