Izvor: Politika, 27.Jun.2015, 21:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzej ruža sudije Đure Kiša
Kineska poslovica kaže: ako hoćeš da budeš srećan jedan dan napij se, sedam dana oženi se, a ako želiš da budeš srećan celog života gaji ruže – u to veruje Pančevac Đura Kiš
Pančevo – Gospodin Đura Kiš voli ruže. Voli ih toliko da preko pola veka uzgaja 1.500 različitih sorti iz čitavog sveta. Nedaleko od Pančeva, na banatskoj crnici, među poljima pšenice, svakoga dana radi u svojoj bašti od 35.000 sadnica, koja ima i muzejski odeljak vrsta ukrštanih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << poslednja tri i po veka. Tako je zaradio dupli staž: jedan deleći pravdu kao sudija pančevačkog Okružnog suda, a drugi u svom džinovskom ružičnjaku. Bez premca je bio proizvođač još u vreme velike Jugoslavije, a kao kolekcionar i odgajivač najveći na Balkanu i među najboljima u Evropi.
– Dan mi i danas počinje kao u seljaka, sa rađanjem sunca a završava se sumrakom. Moje mini-ruže, floribunde, čajevke, puzavice, poleguše u stotinama varijeteta igra su nas kolekcionara i doktora za gene, ali ove godine ni nauka ne pomaže. Očajan sam jer moje ljubimice pate i konstantno su pod stresom još od novembra prošle godine. Nastavilo se katastrofalnim januarskim jakim mrazevima, a u aprilu tek oformljeni cvetovi utučeni su kišom i gradom – ovakvo stanje ne pamtim – priča nam Kiš dok kida na desetine oštećenih pupoljaka.
Kiš kaže kako je sve počelo onako kako velike priče obično i počinju – slučajno. Još kao studenta 1957. godine otac Lav ga je zadužio da dvorište u ulici još jednog Lava, ali Tolstoja bude njegova briga, i kaže da su mu za oko odmah zapale ruže, pa je dvorište ubrzo postalo rozarijum.
Ljubav na prvi pogled prema cvetu i mirisu rezervisanim za kraljeve i bogove „otela se kontroli” šezdesetih godina prošlog veka. Jedino je, čuvena po Karnevalu cveća, banatska varošica Bela Crkva imala veći rasadnik cveća od njega. Zlatno doba je bilo osamdesetih, kada je nedeljno i 15.000 cvetova išlo širom Jugoslavije. Prodavao je ruže i Grcima… a sada, kaže, njegova mala manufakturna proizvodnja gubi bitku sa uzgajem ruža „na dugme”.
– Ne postoji interesovanje za osnivanje novih rasadnika kolekcionara. Nove generacije proizvođača startovale su sa značajnim finansijskim kapitalom, koji je omogućio zasnivanje velikih ružičnjaka od nekoliko stotina hiljada sadnica. Radi se sa savremenim mašinama, primenjuju se nova zaštitna sredstva i standardi pakovanja, ali je asortiman sužen i proizvode se komercijalne sorte namenjene tržištu – objašnjava Kiš.
O njegovom uzgoju dr Mihajlo Grbić, profesor Šumarskog fakulteta u Beogradu, napisao je monografiju, a beskrajne leje ruža ukrštanih još od 16. veka, postale su ogledno dobro za studente pejzažne arhitekture, pa i tema nekoliko magistarskih radova. Bezbroj je nagrada sa Beogradskog sajma za najmirisniju ružu, razvoj ružičarstva… a Kišova velika bašta proglašena je na Novosadskom sajmu 1999. godine „Arhivom sortnih ruža”.
– Uvek ću biti zahvalan staroj generaciji istinskih ljubitelja ruže, koji su komercijalni interes stavili u drugi plan, a naročito Imreu Olahu iz Trešnjevca kod Sente, Vladislavu Ševaru iz Petrovaradina, dr Karolju Karaseku, Franetu Nojbaueru iz Vrapčca, braći Topalović iz Lipolista, Žanu Plongu iz Bele Crkve. Svi oni uticali su da ruže postanu moja velika strast. Ne fali mi snage ni u 78. godini, jedino me malo brine šta će biti sa mojim ružičnjakom. Poslednjih godina interesovanje pokazuje i moj sin, pa verujem u opstanak naše male porodične manufakture – kaže Đura Kiš.
Olga Janković
