Izvor: Glas javnosti, 14.Dec.2009, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muke s petljom
Dođe mi da hvalim vreme koje sam nekada koliko sam umeo, mogao i smeo, ružio i ogovarao. Godine, šta li? Svane kiselkast i neizdrživ dan, jedva čekam da se smrkne sve nadajući se da će nešto da svane. A sutra opet mrak. Naprežem se da u mraku koji, varljivo i na kratko, osvetljava belošengenski svitac gospodin Đelić, vidim šta nam se sve, i zašto, događa. Ponekad me sve nervira i svi me nerviraju. Šta je ovo? Mislim, sve ovo! Nisam jugonostalgičar, ali i na me navali žal za starim >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << vremenima. Nije nam bilo lako za vreme vladavine komunizma u kom su i zbog kog su stradali, danas se to i vidi i čuje, čak i oni koji nikada nisu stradali. Ko da prebroji ljude koji su posle pada komunizma otpočeli ljutu antikomunističku borbu!? Svi primećujemo viđene stradalnike koji govore i pišu o svojim mukama pod Brozom ili Miloševićem i svom stradalništvu koje su, kad je to trebalo, vešto skrivali. Da je Broz u tim mirnim i opreznim ljudima otkrio svoje ljute protivnike, sigurno je da ne bi napredovali u službi. Razočarani ljudi priznaju da je bravar bio bolji, a da ni Milošević nije bio gori! Gledam razočarane ljude i zapisujem: lako je biti razočaran, probajte da budete očarani.
Svaki dan te neko, ili nešto, zbunjuje i plaši. Sumnja u ono je dozvoljena i čak preporučljiva, ali ako sumnjaš u ovo jasno je da si protiv Evrope i celog sveta. Trudim se da verujem u ovo, ali ne ide mi. Novine me uznemiravaju, a televizija plaši. Odložiš novine koje te uznemiravaju, uključiš televizor, i gotov si!
„Farma“ i „Veliki“ brat imaju osmišljen i zavodljiv scenario. Možda baš od tvog glasa zavisi ko će biti proteran sa „Farme“ ili vraćen na „Farmu“; možda baš tvoj glas pomaže Velikom bratu da odluči koga će ispljunuti iz svoje tajanstvene kuće među obične smrtnike koji sami špiju, peru i kuvaju. Gledajući „Farmu“ ili „Velikog brata“ zadovoljavate potrebu da nekoga kaznite ili nagradite.
Ponekad i sam bacim pogled na „Farmu“ i „Velikog brata“, ali kao i svaka politička životinja po navici brišem na RTS2. Gledam šta parlamentarna većina radi parlamentarnoj manjini. Drama je to, ej, drama. Uzbudljivo je premda znaš i ko je reditelj i ko su glavni glumci bez kojih bi parlamentarna drama doživela očekivani i potpuni krah. Tesno mi ga skroji, nane. Bez 126 glasova ne možeš napred, a nazad ti se ne ide. Kad, odjednom čudo. „Nemamo kvorum“, kaže gospođa Đukić-Dejanović. I stvarno, u sali ima 125 narodnih poslanika. Možda se neko naljutio, možda mu se sve smučilo, neko je zbrisao, pomislio sam. Neko je rešio da obori i parlament i vladu. Vraga, neko je samo na trenutak, „radi sebe“, izašao iz sale, i evo ga, hita da odigra ono što je dogovoreno. Kratka je to, i smela i neprimetna pauza. Trudim se da otkrijem ko to nema čvrstu petlju, ali kamera ga ne otkriva. Mogao se čovek proslaviti, a nije. Odigrao je svoju skromnu ulogu.
U pozorištu se uvek znalo ko je reditelj, ko su glumci i gde sedi publika. Ako se pozorišni prvak razboli ili prepije, čast pozorišta spasavao je glumac koji „uskače“ u predstavu, a postojala je i dogovorena alternacija. Bilo je i pozorišnih komada u koje niko nije mogao da uskoči! Ko je mogao u Radovanu Trećem da zameni Zorana Radmilovića? Dok je Zoran bio živ, niko. A posle njegove smrti, takođe niko!
A gledaj šta nam se sada dešava. U parlamentarnoj farmi svaki se član vladajuće koalicije osećao važan kao da je glavom Radovan. Čedini bi, ako je potrebno, uskočili u predstavu, ali čvrsta je vladajuća koalicija
Za ovo što nam rade stvarno je potrebna čvrsta petlja.
