Izvor: Politika, 07.Jan.2011, 23:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mostar je i srpski grad
Da nisam verovao da u ovom gradu možemo živeti jedni pored drugih i jedni sa drugima – ne bih se tako jednostavno mogao odlučiti za taj korak
Od našeg dopisnika
Mostar – Vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije vratio je 2. januara ove godine, nakon gotovo dve decenije, sedište eparhije u Mostar gde su srpske vladike stolovale od 18. veka sve do 1992. kada je usled rata sedište eparhije premešteno u Trebinje. Vladika je pozvao i Srbe >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se vrate na svoja vekovna ognjišta u Mostar. Njegov povratak u grad na Neretvi označen je kao čin ohrabrenja i podrške za sve Srbe povratnike, ali i korak napred u normalizaciji odnosa u gradu koji je nekad bio sinonim suživota, a danas sinonim za podele.
Vladici Grigoriju su u Mostaru dobrodošlicu poželeli svi, a cela Bosna i Hercegovina sa simpatijama je popratila njegov povratak. U intervjuu za „Politiku” vladika Grigorije kaže da je Mostar i srpski grad i da veruje u normalizaciju odnosa.
Nakon dve decenije sedište eparhije je ponovo u Mostaru. Koliko će vaš povratak značiti Srbima u dolini Neretve, odnosno jačanju međuhrišćanskog i međukonfesionalnog dijaloga na ovim prostorima. Verujete li da bi sada trebalo da otpočne intenzivniji proces povratka Srba u Mostar i dolinu Neretve?
Moramo imati na umu da je Mostar i pre poslednjeg rata bio sedište Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske, te da je to i srpski grad, kao što je i hrvatski i bošnjački. Da nisam verovao da u ovom gradu možemo živeti jedni pored drugih i jedni sa drugima – ne bih se tako jednostavno mogao odlučiti za taj korak. Povratak eparhijskog sedišta nije samo čin ohrabrenja i podrške za pravoslavne povratnike u Mostaru već i izraz otvorenosti prema narodima drugih veroispovesti. Što se tiče povratka Srba, potrebno je pre svega omogućiti normalizovanje života za sve one koji su se do sada vratili u Mostar i obnovili svoje domove. Ovo nije milionski grad i približno pet hiljada Srba, koliko ih trenutno živi u gradu na Neretvi, nije neznatan broj. Znam i kakva je ljubav Mostaraca koji su izbegli iz svog grada i koji su rasejani po celom svetu. Verujem da bi mnogi među njima želeli da se vrate, ali za njihov povratak se ipak moraju ispuniti određeni preduslovi.
Vaša eparhija se prostire u nekoliko država. Kakav je odnos njihovih vlasti prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi na tom području?
Svaka vlada, država i grad imaju svoje specifičnosti, te se tako i mi prilagođavamo tim specifičnostima. Različit je odnos u Dubrovniku, Čapljini, u Mostaru, u Nevesinju, Metkoviću, Sutorini, Gacku ili Trebinju. Crkva ima bogato iskustvo, ali i svest koja dopire iz večnosti, iz budućeg iskustva i života, a koja nas uči da sve ljude treba voleti, te da sa svima treba naći jezik razumevanja i mira.
Savremeni način života, naročito u gradovima, obiluje iskušenjima za mlade ljude – počev od masmedija koji propagiraju hedonizam kao poželjni način života, kao i krajnji individualizam, do alkoholizma, droge, sekti... Kako izbeći sve te zamke, kako aktivno učestvovati u životu, što mladost traži, a ne padati u iskušenja?
Ako se osvrnemo na istoriju sveta i istoriju velikih i poznatih gradova, videćemo da to nije ništa novo i da su ta iskušenja oduvek postojala. Osnovna snaga koja može da se suprotstavi iskušenjima je vera u živoga Boga, vera u Hrista, koji je živeći sa nama do onog poslednjeg neprijatelja, smrti – pobedio i to iskušenje. Od tada ne postoje nepobediva iskušenja – ako smo u Hristu i sa Hristom.
Kako vidite Srbe kada je u pitanju vera i njihov odnos prema veri?
Kao biblijski narod, Izrailjce u Bibliji, ljude koje imaju oscilacije u veri. Imaju uspone i padove, imaju hod po pustinji i ulazak u obećanu zemlju. Kada nisu sa Bogom – onda hodaju po pustinji, a kada su sa Bogom – onda žive u obećanoj zemlji. U ovom trenutku čini mi se da su Srbi u veri i da se vraćaju veri. Prema tome, nadam se da nismo zalutali u pustinju i da nećemo lutati po pustinji godinama.
Koristim priliku da podsetim na stihove koje često govorite, a mnogi su ih od srca prihvatili: „Kol’ko snage humska zemlja ima?” Zaista koliko snage ova naša zemlja, zemlja svetaca i mučenika ima?
U poslednje vreme sve češće se sećam velikog pesnika, ali i odličnog poznavaoca srpskog karaktera i mentaliteta, našeg zemljaka Jovana Dučića, koji je govorio da ovaj narod ima velike duhovne rezerve. I sam duboko verujem u duhovni potencijal i snagu humske zemlje.
Sanja Bjelica
-----------------------------------------------------------
Za ljubav se treba boriti
Imamo li mi dovoljno ljubavi i snage da opraštamo i da se suočimo s istinom?
Više puta sam govorio da ljubav nije samo data nego i zadata kategorija. Za ljubav se treba boriti. Ako budemo indiferentni prema ljubavi, ona će početi da se hladi i nestaje. U tom smislu bilo bi bolje da vaše pitanje glasi – da li smo sposobni da se borimo za ljubav?
objavljeno: 08.01.2011
