Izvor: novanasarec.org.rs, 12.Sep.2019, 09:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

More kad usnim

LESKOVAC

Nesuđena moja,
Izgleda da je sreća zauvek pobegla od nas. Fortuna – ta nesuđena boginja naše sudbine izgleda jedino ume da kukavički kibicuje iza ćoška kada smo zajedno, da okom iskusnog voajera sa sigurne distance proviruje i kada smo hiljadama milja daleko, ko bez glave da beži čak i kada pokušavam da se skrušeno izvinim.
Gospodin advokat (u dobro plaćenoj ulozi prevodioca, na sopstveni zahtev) počeo je da čita pisma preko reda – u ljudsku diskreciju se ne treba pouzdati, nikako – i to tokom obilne večere: onako zacerekanom zalogaj mu je zapeo u grlu. Zabrinuti za sudbinu pater familiasa ukućani su ga nežno tukli po leđima dok mu nisu iščašili rame i ušinuli vrat; zatim je došla hitna pomoć i postavila mu krutu kragnu na debelu vratinu; kada su niz stepenice spuštajući paramedics čuli razlog povrede toliko se zakikotaše da su ga izvrnuli iz nosila pa je jadnik klizao od odmorišta do odmorišta, povredivši vilicu i karlicu. Svaki dan odlazim u bolnicu da ga obiđem i proverim dinamiku oporavka ali to ide tako sporo, sporo… Ja mu govorim na engleskom dok on bulji u plafon i mrmlja prevod; zapisujem tražeći da ponovi svoje nejasnoće i moje nedoumice i brišem mu bale iz uglova usana, čim sklonim uvo odatle; kad počne da peni i spominje majku i sestru, s razlogom pretpostavim da se uželeo rodbine te da mu je dovoljno za taj dan, skupim papire i olovke i oprostim se, do sutradan; njegov pokušaj pridizanja iz postelje – praćen mumlanjem i kolutanjem očiju – shvatam kao prisnost koja se u međuvremenu stvorila između poslovnih partnera; za razliku od daljine koja me tako udaljila od vaše duše.
Ali sad bar znate poslednji razlog kašnjenja mojih pisama; molim Vas da mi ne zamerite zbog vis maior, već imam dovoljno svojih grehova pa ne bih da nosim sve krstove i tuđe vence od trnja. Da ne spominjem kako smo trećeg jutra na morskoj pučini svi bili sveže okupani, namirisani i zaogrnuti osmesima od uveta od uveta; pogledi koji su se ukrštali brodskom salom za ručavanje odisali su sirovom snagom suspregnutih estrogena i testosterona donekle uzdrmanih vatrometom od prethodne noći. Orkestar je sada svirao nešto sentimentalnije, što i priliči doručku, ali kao da se već tada i u lako izvijajućim notama osetiše nagoveštaji umora; u vašoj, a nekada mojoj zemlji, prave naznake sudbine se najpre očituju kod kafanskih muzikanata: u njihovim raspoloženjima – tercama i pauzama, harmonijama i sinkopama – možete da čitate budućnost bolje nego iz bilo kog dlana, draga moja.
I tada je opet zazvečao onaj prokleti akord, zbog koga dame – treba preispitati elastičnost upotrebe ovog pojma, odgovorno tvrdim – biraju; nisu gubile vreme na igranje duže od par minuta – lako zagrevanje ekstremiteta, nimalo duhovito nazvano „sifražetskim flertom“, vešto razgibavanje kukova, golom silom kolokvijalnosti (kolokvijalnošću razgolićene sile, tačnije!) pokršteno u „odvajkada precenjenu predigru“ – zatim deja vue odvođenja u njihove odaje, (“ verovatno ste pogrešile, moje dame – dadoh sve od sebe da ih urazumim – “govorio sam o čvrstini filozofskih stavova, snazi moga vjeruju”), uzalud, Sodoma i Gomora jarosnih jecaja i uzbibanih uzdisaja, Scila i Haribda tmastih dojki i tustih guzova… “zašto baš ja” – pokušavah da zavapim tek na trenutke oslobođenom govornom aparaturom – “potražite one što se hvališu dimenzijama, ja se nikada nisam baš ponosio gabaritima, mmm…olim vas”. Uspeo sam da se iskobeljam tražeći svoju kabinu, ali me tada nečije ruke uvukoše u tuđu (“ne, nisam ja taj što može triput bez vađenja” – zakukah očajnički – “potražite ga malo i među drugim putnicima, preklinjem vas”); svi moji vapaji da danem dušom, obećanja da ću se vratiti – „upravo sam se setio da imam čas solfeđa, da, nas troje, linijski sistem, note i jaaa…ooo…“ – čim malo odmorim, nisu urodili plodom; već par koraka posle izlaska odatle savatan sam i grubo priveden u novu kabinu – „moram da dovršim memoare, moje dame, nihil diem sine lineaaaaa..ahhhh…“ – odakle sam izbauljao ispijen, sažvakan, ispljuvan; jedva sam se odvukao do svog kreveta, tražeći spas…
Ali spasenja nije bilo, jer su me u rođenoj kabini – koju pun poverenja (zanata najstarijeg, baš tako!) ostavih nezaključanu – sačekale još dve uspijuše – „da niste pogrešile kabinu, nisteeeee…ko…bi…rekao…“ – tražeći svoj deo zadovoljstva; na sreću pa moj izgled nije odavao utisak nekog željnog zabave – „čime, samo mi to recite? i kako, za ime boga?“ – te me ostaviše do pola potrošenog, kucajući na vrata pevača. Umesto pesme, odatle se čulo cviljenje i moljakanje slično mom od malopre…
Opštu zbunjenost uvećaše posvuda izlepljena obaveštenja da je „gostima zabranjen izlazak na palubu – do daljeg!“; neko je, besposlen ili zlonameran, whatever – još jedan prilog teoriji o dokolici što ruku pod ruku šeta sa zlom – izgleda pronašao vremena da polupismenim švrakopisom još malo nalegne na našu muku što se izrodila iz semena čistog zadovoljstva. A ja sam smeo da se zakunem da ispod prozora naših kabina čujem dahtanje zveri prekidano režanjem, i mačkaste korake, iako jedine beštije od noćas hodahu na divnim nogama, bar dok se dahćući ne bace na svoj plen…
Industrijalčevi sinovi su se već zablindirali u svoju sobu, a trgovci nisu odgovarali na lupanje na vrata; čak je i dama željna budućeg porodičnog života zakatančila svoju kabinu; samo je tata-fabrikant – pošto su devojčure najzad združenim naporima savladale lavicu od njegovu žene i bacile se na njega poput gladnih vučica – zviždukao nešto veselo. Baš kao mi prethodne noći…
Prve u kojoj sa setom nisam pomislio na Vas.
Grešnik srca Vašeg

Saša Stojanović

(odlomak iz romana „MORE KAD USNIM“; autorsko izdanje / „Albatros Plus“, 2018)

Nastavak na novanasarec.org.rs...