Izvor: Politika, 15.Jan.2011, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Monahinje koje žive petsto na sat
Majka Antonina zatekla je pre devet godina pustoš: manastir Petkovicu bez vrata prozora i bez konaka, sve zaraslo u korov, ali to je nije pokolebalo, uspela je da zadužbini Jelene Štiljanović vrati život
Sremska Mitrovica – Kad je pre nešto više od devet godina monahinja Antonina stigla u manastir Petkovicu, na Fruškoj gori, između sela Divoš i Šišatovac, zatekla je pustoš, manastirsku crkvu bez vrata, prozora i oluka, bez konaka, sve zaraslo u korov, bez >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << puta do manastira. Ali, to je nije pokolebalo, shvatila je i rešila, ma kako bilo teško, da ovoj svetinji, zadužbini Jelene Štiljanović, mora vratiti život.
– Petkovica je bila baš ono što sam želela, da počnem ni od čega. Zavetovala sam se da ću izdržati i da se ovaj biser pravoslavlja mora obnoviti – priča nam majka Antonina u još nedovršenoj manastirskoj kuhinji, dok je sve ostalo obnovljeno i živi novi život.
Monahinja Antonina je u Petkovicu stigla iz manastira Grgeteg 7. juna 2001. godine. Napustila je uređenu monašku ćeliju, dobro organizovan manastirski život i došla u divljinu. Već osmog avgusta iz Malmea je došla njena majka, koja je bila na privremenom radu u Švedskoj, zaprepastila se u kakvoj divljini joj živi kćerka.
– Tražila je da odmah krenem s njom, da me neće ostaviti u ovoj pustoši gde ni krevet nemam gde da smestim. Odbila sam i rekla majci da se vrati, ali da dobro razmisli, već je penzioner, pa bi se i ona mogla meni priključiti, ako baš toliko želi da mi pomogne – priča Antonina.
Samo mesec i po dana kasnije pred manastirom se zaustavio taksi kojim je stigla Antoninina majka. Kćerka je, zabavljena poslom, rekla majci da ne otpušta taksi, da se može odmah vratiti.
– Majka je izvadila kofere iz taksija i rekla mi da ostaje u Petkovici, da se više ne vraća u Malme. Bila sam presrećna, više nisam bila sama – kaže monahinja.
Danas, devet godina i sedam meseci kasnije, u Petkovici je nov konak, manastirska crkva blista, stigla je struja, vojska je sagradila tri kilometra asfaltnog puta od Šišatovca do Petkovice, sagrađen interni vodovod, u štali su krave, ovce, svinje, ispod manastirskog dvorišta ribnjak na 40 ari, letnjikovac za manastirske goste, 6.000 čokota vinove loze, koji su ove godine dali 2.000 litara vina, o čemu brinu dve monahinje, sestra Melanija i mati Marija. Oko manastira zasađene i već u rodu šljive, kajsije, jabuke, kruške. U crkvi se nedeljom drži liturgija, stotine ljudi dolaze da posete ovu svetinju sagrađenu u prvoj četvrtini šesnaestog veka.
– Obnovljena je crkva, sagrađena u moravskom stilu, obnovljen ikonopis koji su 1588. godine oslikala trojica žičkih monaha, jedan od najvrednijih u fruškogorskim svetinjama, sa zidova je skinut kreč, pa su se ukazale ikone u svom punom sjaju. Sve su to uradili dobri ljudi, vojska, „Elektrovojvodina“, „Naftagas“ i mnogi drugi kolektivi. Lepa reč i molba dovele su ih da pomognu. Danas, volim da kažem, nas devet monahinja ovde živimo petsto na sat. Ima još mnogo da se radi, a nadamo se da će nam država vratiti i zemlju – priča nam mati Antonina, starešina manastira Petkovica.
Konačno, manastir Petkovica stvarno živi novi život zahvaljujući monahinji Antonini, koja je sama počela obnovu, a onda dobila družbenicu svoju majku – monahinju Melaniju i još sedam monahinja.
Novi korak u Petkovici je uređenje slikarskog ateljea, gde će monahinje ovih dana početi da slikaju, uredile su krojačku radionicu, a s prvim danima proleća opremiće i atelje za vez, jer su od Vlade Vojvodine dobile na dar savremenu mašinu za vez sa šest glava. Pokušaće da vezu uče i devojke iz sela i grada.
Petkovica je danas puna života, sećanje na dane kada je crkva služila da čobani sklone ovce od kiše je davna prošlost. Antonina voli da istakne da je ovde u vreme proboja Sremskog fronta bila partizanska bolnica, te da je nedavno jedan od bivših lečenih partizana, kada je video kako danas izgleda Petkovica, poslao poštom deset hiljada dinara za dalju obnovu.
– Ljudi ovde rado dolaze, na molitvu i čašicu razgovora, a ja, pa presrećna sam što je ovaj biser fruškogorski spasen, a i bogu je milo – kaže na rastanku Antonina.
J. Slatinac
objavljeno: 16.01.2011
