Izvor: Blic, 21.Jun.2011, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Monahinje kao ikonopisci
GRADAC - Na šumovitim obroncima Golije u jugozapadnoj Srbiji nekoliko desetina monahinja u manastiru Gradac posvetilo je svoj život Bogu, ali nisu odustale od svoje doživotne strasti - slikanja, piše AFP. Pre dvadeset godina Jasna Topolski, tada već slavna umetnica koja je diplomirala na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu, stigla je u manastir iz 13. veka. Danas je ona igumanija Jefimija.
- Kao umetnica mislila sam da će mi umetnost pomoći da otkrijem istine, da rešim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << misterije smrti, ali odgovora nije bilo - kaže ova 46-godišnjakinja.
- Počela sam da tražim odgovor na drugoj strani i shvatila sam da crkva može da mi pruži kompletni odgovor na veliko pitanje o životu!
Kada je odlučila da se priključi crkvi, naučila je ikonopisanje i počela da renovira manastir Gradac, mireći tako svoje duhovne i umetničke aspiracije.
Uskoro je za njenim primerom pošlo još nekoliko mladih žena, koleginica sa fakulteta koje su takođe bile rastrzane između religije i umetnosti.
- Neke od njih su razmišljale da se zamonaše, ali nisu bile sigurne na koji način će umetnički senzibilitet prilagoditi manastirskom životu. Kada su mene ovde videle, odlučile su da probaju, dopalo im se i tako su ostale - kaže Jefimija.
To se desilo i sestri Magdaleni, najbližoj pomoćnici igumanije Jefimije u Gracu. U manastirskoj radionici ona podučava druge monahinje umetnosti ikonopisanja,
- Što više slikamo, to nam se ikone sve više čine nedokučivim... i nikad ne možemo da kažemo da smo ovladale tehnikom ikonopisanja - kaže sestra Magdalena.
- Verujem da su svi veliki umetnici vernici, iako toga ponekad nisu svesni. Ne verujem da bismo mogli da dostignemo toliku umetničku dubinu kada ne bi bilo božanske svetlosti u nama - dodaje ona.
Monahinje slikarke iz Graca su veoma tražene i ukrasile su freskama zidove nekoliko pravoslavnih crkava, čak i u susednoj Hrvatskoj, ali one više vole ikonopisanje.
Za svoj rad doživele su i reči hvale umetničkih kritičara.
- To je umetnost visokog nivoa, kako u duhovnom, tako i u profesionalnom smislu - kaže istoričar umetnosti Jaša Denegri.
- Radim nekoliko dana na ovoj ikoni. Naslikala sam je za sebe - kaže mati Jefimija dok pažljivo oslikava ikonu Svete Ksenije.
Njena soba je istovremeno i umetnička radionica i uopšte ne liči na stroge manastirske ćelije. Zidovi su ukrašeni verskim, ali i figurativnim savremenim delima u svetlim zemljanim tonovima sa motivima životinja i cveća.
Igumanija kaže da nije pokušavala da kopira drevne ikone kao što drugi rade. Ona veruje da njene slike odražavaju misterioznu povezanost između umetnika i siluete sveca koji se polako pojavljuje na dasci ikone.
- Za mene je najvažnije da razmišljam o tome koga slikam, kako da prikažem njihov izraz lica i njihov izgled. Moram da osetim da me gledaju i da je to put koji me vodi nebesima. U Gracu je svako slobodan da izrazi svoj bogom dani talenat - objašnjava ona.
Otac Vitalije, jedini muškarac u manastiru, zadužen je za versku službu pošto je ona po crkvenim kanonima zabranjena ženama. Ovaj bivši inženjer napravio je manastirski veb sajt.
Monahinje obično izlažu svoja dela u galerijama širom zemlje, a majka Jefimija sada ima u planu da predstavi njihova dela pre i nakon zamonašenja.
- Interesovanja se razlikuju. U svojim ranijim delima tražila sam odgovore, dok danas prihvatam život onakvim kakav jeste - zaključuje mati Jefimija.
.jpg)
