Izvor: Politika, 28.Apr.2015, 08:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj marš od Užičke republike do borbe za Titov spomenik
Jedina živa žena sa Ordenom narodnog heroja, dobitnica medalje Vladimira Putina, želi da vrati Titov spomenik u Užice do ovogodišnjeg Dana pobede
Nema tog važnijeg bojnog polja u Drugom svetskom ratu na kojem se Danica Milosavljević,jedina živa žena sa Ordenom narodnog heroja, nije istakla hrabrošću i snalažljivošću od kada se, kao šesnaestogodišnjakinja, na teritoriji oslobođenog Užica 1941. priključila SKOJ-u. Ali ona poručuje da,ni sedam decenija posle pobede >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vojske u kojoj jurišala na bunkere i mitraljeze, nije završila svoju borbu, a povela ju je u istom gradu u kojem je počela.
Iako je na pragu desete decenije života, podigla je glas i organizovala inicijativu da se spomenik Titu do ovogodišnjeg Dana pobede vrati na Trg partizana u Užicu, odakle je 1991. godine sklonjen u muzej.
– U zemlji gde se danas ponovo toliko priča o antifašističkoj tradiciji i gde se 20. oktobra pravi vojna parada kakva je bila prošle jeseni, skulptura onoga ko je poveo tu borbu i dalje je skrivena u nekom ćošku. To je suprotno zdravom razumu. U kojoj to državi na svetu ima? Svako bi nam se smejao. Dok Rusi odlikuju naše borce za sedam decenija pobede nad fašizmom, mi krijemo Titov spomenik – poručuje Dana Milosavljević, kojoj je nedavno dodeljena medalja ruskog predsednika Vladimira Putina „Sedamdeset godina pobede u Velikom otadžbinskom ratu 1941–1945”.
Skupila je Dana energiju po kojoj je pamte ratni drugovi i s prijateljem iz NOR-a, a kasnije novinarom, Jovanom Radovanovićem uputila pismo u kojem se poziva na ponovno postavljanje statue. I to u ime svih danas živih boraca Prve i Druge proleterske divizije.
– Pozvali smo se i na njegov doprinos i istoriju, ali ne samo na to. Naglasili smo stav Uneska, koji je pozvao na očuvanje spomenika antifašističke tradicije u svim republikama bivše Jugoslavije. Užice ima poseban značaj, s obzirom na to da je bilo oslobođeno 1941. i da je jedan od simbola borbe protiv okupatora – objašnjava Radovanović, koji je život Danice Milosavljević opisao u knjizi „Odanjeno nebo”.
A kakav je borac bila Danica Milosavljević pokazuje i to što ni danas ne može da prežali što je propustila da Dan pobede i proboj Sremskog fronta provede u borbi. Pred poslednji udarac neprijatelju prekomandovana je iz Druge proleterske brigade na službovanje u Beogradu.
Zbog toga o svojoj poslednjoj bici u Drugom svetskom ratu kaže da je nije vodila protiv neprijatelja, već protiv – svojih pretpostavljenih.
– U Sremskoj Mitrovici smo se moji saborci i ja okupljali u novembru 1944, posle oslobođenja tog grada. Stigla sam auto-stopom iz Beograda, dovezli su me sovjetski vojnici. Pridružila sam se drugovima, a našem komesaru sam rekla: „Spremaj loj, idemo na Lamanš.” Sremsku ravan nazivali smo Lamanšem, jer je bila ispresecana prepunjenim kanalima i barama, a loj smo stavljali na obuću da ne pušta vodu. Odgovorio mi je da bi, umesto da spremam loj, trebalo da se spremam za put – svedoči Dana Milosavljević.
U štab Druge proleterske divizije, u čijem je sastavu bila njena brigada, stigla je naredba da se se ona kao oficir u činu potporučnika prekomanduje u Centralni komitet, gde je trebalo da radi na vezi i organizovanju omladine.
– Bila sam rešena da ostanem na frontu dok ne dotučemo i poslednjeg Nemca, ustašu, ljotićevca, četnika... Ali uzalud, brzo su me prebacili u Beograd. Odlučila sam da pobegnem i već februara 1945. krenula sam nazad u Srem, na svoju ruku. Stigla sam do Zemuna i tamo uhvatila voz ka Iloku – priča Dana Milosavljević.
Druga proleterska brigada tada je stigla do Iloka, gde je Dana ubrzo uspela da pronađe ratne drugove.
– Neki su mislili da je ludost što sam pobegla iz CK. Čak su mi govorili da je to što radim dezerterstvo. To me je najviše pogodilo. Ubrzo me je pozvao tadašnji komesar Druge proleterske divizije Milija Stanišić i posle razgovora s njim znala sam da nema izgleda da ostanem i da mi je već organizovan prevoz do Beograda. Znala sam da će doći po mene i da nemam kud – seća se učesnica NOR-a sa Ordenom narodnog heroja.
Bilo je vreme da se oprosti od saboraca koji su forsirali „Lamanš”. Pozdravljajući se s njima, Dana je poslednji put čula pucnje u Drugom svetskom ratu.
– Ali tada moji drugovi nisu gađali neprijatelja. Opalili su u vazduh rafale kako bi me ispratili – završava svoju priču o Drugom svetskom ratu Dana Milosavljević.
-----------------------------------------------------------------
Ranjavanje i juriš na bunker
Danica Milosavljević postala je član Saveza komunističke omladine Jugoslavije sa svega 16 godina, u vreme oslobađanja Užica. Bila je član Prve, a kasnije i Druge proleterske brigade. U KPJ je primljena je 1942, a krajem te godine ranile su je ustaše u borbama kod Livna. Ubrzo oporavila i već 1943. unapređena je u čin potporučnika.
Možda najveći ratni podvig Dana Milosavljević zabeležila je u leto 1944, kada je, dok su se još neiskusni i tek pristigli borci kolebali u borbama na reci Ibar, sa samo jednim saborcem krenula na neprijateljski bunker, uništila ga i zarobila mitraljez.
Neposredno posle rata bila je jedan od rukovodilaca SKOJ-a, a u Užicu je radila od 1946. do 1948, posle čega se vratila u Beograd.
Za narodnog heroja proglašena je 1953.
U doba Jugoslavije obavljala je više funkcija, delimično i u ženskim udruženjima. Danas živi na vrhu jednog solitera, na 11. spratu, u beogradskom Južnom bulevaru.
