Izvor: Politika, 10.Okt.2014, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moj djed Simeun i brat mu Pešut
100 GODINA OD VELIKOG RATA
Ovako je o sebi, o svom bratu Petru – Pešutu i o carskim vremenima kazivao moj djed Simeun:
Kad nas osamsto osamdeset osme pritište bečka carevina, sve je pošlo – carski!
Prva carska milost stigla nas je u Nikšiću. Nas desetak viđenijih pobjegosmo pred dolaskom austrijske vojske u Crnu Goru, pa sa Fočanima, Gačanima i Nevesinjcima, zalogorovasmo u Nikšiću. Kad li nam jednog dana banu u logor knjaz Nikola.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
– Muštuluk, moji Hercegovci! – kaže nam knjaz. – Došao sam da vam kažem: stigao mi je pozdrav od cara Vranje, mog dobrog prijatelja, da se odmah vrćete kućama. Svi, osim harambaše Stojana Kovačevića. Njega car ne zove.
Na to se odazva Stojan:
– Poruči mu, gospodare, da nema cara pred kojim će Stojan pasti na koljena. Ne bih mu se vratio pa da, maksuz, mene zove.
Onda, dođe nekoliko mirnih, dobrih godina. Na sve strane krenuše silni radovi. I posljednja ljenčuga mogla je zaraditi; ako ništa drugo, sjedi pored puta i tuci kamen za cestu...
Na prvoj vojnoj viziti, uzeše svakog petog momka. Bojala se, izgleda, carevina da nas ne uplaši ako nam odmah dignu sve momke. I od ono malo što uzeše, nekoga u pješadiju, nekoga u artiljeriju, a moga brata Pešuta u carsku gardu. Četiri godine!
A i bio je momak ko srča, živa vatra. Jednom se nadskakivao s nekakvim Ciganinom, pa obojica preskočili kanicu što su je dva momka držali na prsima, pa na grlu, pa na bradi. I kad su momci digli kanicu na glavu, Ciganin je odustao. „Neka skače Pešut, ja, bogami ljudi, više ne mogu”. Poslije godinu-dvije, Pešut je negdje rekao da je namignuo Ciganinu i dao mu kruna da više ne skače. Eto, takav je bio moj brat.
E, ali nije sva sreća ni u tome ako možeš najbolje stići i uteći. Negdje potkraj Pešutove soldačije dok smo već odbrojavali nedjelje kada će se vratiti kući, stiže mi pismo iz Beča. Ne piše mi moj brat nego neki njegov prijatelj: „Pešut Vam je u velikoj nevolji. Dođite što prije možete i donesite najmanje četeres dukata”...
Šta ću jadan i kuda ću! Odakle mi četeres dukata i još trošak do Beča i od Beča. A morao sam ih naći. Ja sam volio Pešuta više nego svoje oči, dao bih za njega cijeli svijet.
– Idi uzajmi kod derviš-bega Čengića – kaže mi otac.
Te ja kod derviš-bega. Tako i tako. Uzajmi mi, beže, pedeset dukata.
– Oklen mi, iz prkno, pedeset dukata! – osorno će beg. – A znao sam ja, veli, da će vas ona haramija o jadu zabaviti. Nemam pedeset dukata a i da imam ne bih dao za njega. Neka lipše, ko pas!
Ja pošao da idem, dok će beg:
– Čekaj da kavu popijemo. Sad ću ja reći ženi da nam skuva – pa se diže i ode u kuću. Hanuma donese kave. Posjedismo još malo pred kućom i popričasmo. Navalio beg na moga Pešuta, haramiju, kao da nema goreg u cijeloj nahiji. Ja samo rekoh:
– Šta ćeš, moj beže. Rodilo se, valja ga ljuljati. Kakav je da je, brat mi je… Hvala ti, beže, na kavi. Pa se digoh i krenuh kući.
A derviš-beg popristade za mnom, munu me laktom i tutnu mi u ruke zamotuljak u komadu krpe. Kad se malo odmakoh od begova odžaka, razvih zamotuljak i prebrojah pare, ravno pedeset dukata.
Tako sam nabavio zlato i otišao u Beč. Nađoh čovjeka koji mi je pisao. Naše gore list, Bosanac.
– Šta je, velim, zemljače, ako boga znaš „Je li mi živ brat?
A on se smije:
– Živ je, živ. Eno ga u ćuzi.
– Da nije šta rekao ili uradio protiv cara?
– Ama jok, čovječe. Uradio je nešto mnogo slađe!
Na to sam i pomišljao. Žena! Spanđao se s nekom gospojicom, cvijeće joj po obrazu, pa htio da se izmigolji, a ona ga strpala u zatvor. I ni po jada, da je neka obična gospojica, takva ga ne bi ni mogla zatvoriti,nego, bogami, nekakva iz važne i poznate kuće. I advokat tražio četeres dukata da mi brata izvadi iz zatvora.
Tako preturismo i tu brigu.
Kad se vratio iz vojske Pešut je godinu-dvije bio kod kuće. Oženio se, naravno u Foči i, reklo bi se, smirio se.
Ali, što se više kućio, sve je manje bio srećan i zadovoljan. Gdje god bi bio, kao da mu je nekako bilo usko i tijesno, vazda je tražio nešto drugo, nešto novo.
Jedanaeste godine pobjegao je iz Foče sa austrougarskim oficirom Čehom Rudolfom Banom i Tomom Lalovićem iz Jelašaca u Crnu Goru.
Dvanaeste su na Skadru Pešut i Tomo dobili zlatne Obilića medalje, jer su s grupom Crnogoraca prvi ubacili bombe u tursku tvrđavu Taraboš kod Skadra.
A onda je „stigao” na „veleizdajnički proces” u Sarajevu. Bio je prvi na listi optuženih: Petar Klarić sa drugovima Jovom Jagličićem iz Kalinovika i Miloradom Popadićem iz Foče. Optuživali su Pešuta da je Srbiji slao izvještaje o austrijskoj vojsci u Bosni, a Jagličić i Popadić dobavljali mu podatke iz velikog garnizona u Kalinoviku. Branio ih je advokat Milan Srškić, ružno je govorio o mome bratu kao jednom nasilniku i protuhi, ali je, doduše, odbranio Jagličića i Popadića.
I tako, sude Pešutu, a on već odavno stigao u Srbiju, u odred vojvode Vuka Ponovića. U Kolubarskoj bici zaslužio je prvu Karađorđevu zvezdu s mačevima, a na Kajmakčalanu gde je već kao oficir poručniku komandovao četom u Vukovom odredu, zaslužio je drugu Karađorđevu zvezdu s mačevima.
Poginuo je 15. septembra 1916. godine na Kajmakčalanu.
Poslije rata stigla su udovici Angelini Klarić, u Foči, Pešutova odlikovanja, oficirska sablja i dolama izbušena kuršumima na šest mjesta.
Da je moj djed Simeun poživio još koju godinu, on bi nam ljepše ispričao kako su nestala Pešutova odličja. A ja vam mogu samo grubo saopštiti da Pešutovu Oblića medalju dvije Karađorđeve zvijezde s mačevima, sablju i dolamu oteo od Pešutove udovice Angeline prvi fočanski ustaša Alija Gogalija, maja mjeseca 1941. godine.
Simo Klarić
objavljeno: 11.10.2014.
