Izvor: Politika, 03.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moć i nemoć vladanja
Tita je možda i zabavljalo što je na kraju života u svetu imao tako veliku moć, mada ga je sigurno žalostilo što već dugo nema moć u zemlji kojom je tako dugo vladao
Dokumentarna televizijska serija ,,Tito – Crveno i crno”, čiji je glavni autor filmski reditelj i novinar Mića Milošević, već 18 nedelja ulazi u red najgledanijih programa Radio televizije Srbije.
Beogradska producentska kuća ,,Nira ftc” proizvela je ,,video istoriju titoizma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od 1943. do 1980, od zasedanja Avnoja u Jajcu do Kuće cveća u Beogradu”, sa ambicijom da ponudi kritički trezvenije, objektivnije viđenje Josipa Broza Tita, njegove vladavine i tehnike vladanja, različito od dominirajućih predstava, uglavnom slikanih najtamnijim bojama unazad dvadesetak godina.
Josip Broz Tito je umro 4. maja 1980. godine i po izričitoj želji sahranjen je u Kući cveća u Beogradu. Četvrt veka posle tog događaja, na ovim stranicama sam napisao da je u domaćoj nauci i istoriografiji od njegove smrtimalo rečeno i o Titu i o njegovoj vlasti, dok na drugoj strani stoji obimnabiblioteka pamfletske literature koja bagateliše činjenice, u kojoj petparačke ideološke i političke formule treba da nadomeste istinu.
Moderno rađen, dokumentarni video spektakl ,,Tito – Crveno i crno”, odlično prihvaćen od publike, izgleda da označava kraj te faze i vrlo verovatno otvara novu etapu u razumevanju i vrednovanju ne samo Titove ličnosti i dela, nego i složenih istorijskih procesa u Jugoslaviji i Srbiji tokom šest decenija prošlog veka. Tito je tim procesima davaoodlučujući pečat, uzdižući jednu malu zemlju u vrh svetskih odnosa, sasvim nesrazmerno njenoj veličini, ekonomskoj, industrijskoj i kulturnoj snazi.
„Tito bi bio veliki čovek i da nije imao vlast”, uveren je Henri Kisindžer, ličnost čije procenenesumnjivo zaslužuju punu pažnju.
Dugi period Titove vladavine prate mnoge i velike kontroverze, čega je i on sam nesumnjivo bio svestan. Zato je itvrdio da će i o njemu i o njegovoj generaciji sud dati tek buduća pokolenja.
Na neki način to potvrđuje i serijal ,,Tito – Crveno i crno”, u kome se s dobrodošlim nijansiranjem gleda na oslobodilački i revolucionarnirat, otpor fašizmu i nacizmu, suprotstavljanje Staljinu i staljinizmu 1948. godine, nesvrstanost, samoupravljanje imnoge preokrete na jugoslovenskoj političkoj sceni tokom Titove vladavine, na ono valjano i ono loše, isprepleteno u njegovom nasleđu.
Pomalo paradoksalno, ovodanašnje nijansiranje uveliko duguje uvidima Vladimira Dedijera koji je odmah posle Titove smrti, pre gotovo tri decenije, svojim knjigama razgradio Titov kult i otvorio prostor za kritičko vrednovanje njegove ličnosti, političkih i državničkih koncepcija, strateških i taktičkih poteza činjenih i na unutrašnjoj i na međunarodnoj sceni.
Dedijer je pokazao da je Tito bio čovek od krvi i mesa, ličnost koja je ostvarila velike rezultate i počinila velike greške, ostavljajući za sobom i ,,bele mrlje” u svojoj biografiji koje čekaju da se s njima tek uhvate u koštac nove generacije istraživača.
Baš ovih dana, zahvaljujući izdavačkoj kući ,,Filip Višnjić”, objavljena je nova knjiga Branka Bokuna ,,Divili ste se, ali kome – Svetske ličnosti izbliza”, štampana prošle godine u Londonu na engleskom jeziku.
Autor svetskog hita ,,Špijun u Vatikanu” iz 1973. godine, Branko Bokun, zaposlen u Crvenom krstu u Rimu od 1941. do 1945. godine,u svojoj novoj knjizi pominje i ovu epizodu.
Kada su u večernjim satima 5. novembra 1943. godine, četiri bombe bačene na teritoriju države Vatikan, pričinivši samo malu štetu, odmah su teorije zavere, zbog pitanja ko je bacio ove bombe, podelile Rim.
Jedna od tih teorija govorila je da su to učinili Titovi partizani, zato što papa Pije XII u svojim molitvama nije pominjao Tita, niti je Hrvatima katolicima naredio da se priključe njegovoj vojsci u zaraćenoj Jugoslaviji.
,,Tita je možda zabavljalo kad je čuo da mu pripisuju toliku moć”, konstatuje Bokun, stavljajući nas posredno pred pitanjekoliko su baš razne teorije zavere i svakojaki mitovi doprineli stvaranju pogrešnih predstava o Titu.
Bilo bi, na primer, vrlo važno da se odgovori na pitanje da li je Tito zaista bio neprikosnoveno moćan od 1939. godine do poslednjeg dana svog života ili je, ipak, bio ,,nesigurno prvi”, makar dok 1948. godine nije odstranio Andriju Hebranga.
Burni potonji tokovi jugoslovenske istorije potvrđuju da je taj Titov osećaj ,,nesigurnog prvog” karakterisao njegov odnos prema vlasti i prema najbližim saradnicima i u nekim potonjim, prelomnim situacijama, na šta su više uticali spoljni, nego unutrašnji politički razlozi (1954, 1966. i 1971–1972).
U domaćoj istoriografiji Titovo vladanjeuglavnom nije razmatrano iz ovog ugla, što posredno dokazuje da i dalje izostaje, uz časne izuzetke, kritičko suočenje s našom nedavnom prošlošću i s protivrečnostima koje su oblikovale Titov uspon i opstanak na vrhu vlasti do kraja njegovog života.
Kada je reč o tim protivrečnostima i ,,belim mrljama”, ovde ću pomenuti samo nekolikoprimera.
Na početku rata, u jesen 1941. godine, Tito je podnosio ostavku a naredne godine u Bihaću nije se protivio projektu Moše Pijade da na teritoriji Hrvatske bude formirana autonomna srpska pokrajina.
U vreme sukoba sa Staljinom, hazjajin je spremao svoje najpouzdanije likvidatore da uklone Tita, a ovaj mu je poslao poruku da će uputiti samo jednog koji će sa Staljinom odmah obaviti posao kako valja. Da li je ta poruka išla preko ,,finske stanice” o kojoj se ne zna ništa, da li preko samog Lavrentija Berije, šefa svih Staljinovih tajnih službi, tek treba da odgonetnu nova istraživanja.
Ne zna se ni za tajnu posetu Ivana Steve Krajačića Moskvi krajem 1961. godine, posle čega je on došao kod Tita prenoseći mu poruku – ili Tito ili Leka. Očigledno se otvara pitanje koliko je to doprinelo odstranjivanju Aleksandra Rankovića s političke scene 1966. godine i kako se Tito tokom četiri godine rvao s nametnutom dilemom.
Krajem 1991. razgovarao sam sa Šonom Džervasijem, disidentom američke politike koji se skrasio u Beogradu. Rekao mi je, uz ostalo, da ovde uopšte nismo svesni moći Jugoslavije koju je u svetskim razmerama izgradio Tito, koristeći se pokretom nesvrstanih kao izvanredno efikasnim instrumentom.
,,Njegov stav je značio 120 glasova u Ujedinjenim nacijama. Velike sile mu nisu mogle ništa. A one su osvetoljubive, zajedno će razbiti Titovu Jugoslaviju”, govorio je Džervasi.
U vreme administracije Džimija Kartera,on je bio nameštenik američke vlade u UN i znao je šta govori.
Da na kraju parafraziram reči Branka Bokuna – Tita je možda i zabavljalo što je na kraju života u svetu imao tako veliku moć, mada ga je sigurno žalostilo što već dugo nema moć u zemlji kojom je tako dugo vladao.
Slobodan Kljakić
[objavljeno: 04/05/2008.]
