Izvor: Blic, 28.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mlade, uspešne i lepe direktorke
Jutarnji kolegijum u novosadskoj fabrici hemijske industrije „Albus" ne bi se umnogome razlikovao od kolegijuma u bilo kojoj drugoj firmi da se za konferencijskim stolom svakog jutra ne okupi šest mladih, uspešnih žena, liderki ovog preduzeća.
Predvođeni Sanjom Drmanović, generalnom direktorkom, ovu firmu bije glas da je preduzeće gde žene drže vlast u svojim rukama. Od osmoro čelnih ljudi firme, samo dvojica su muškarci.
- Kada se ujutro sastanemo, razmenimo >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << komplimente u fazonu: „Lepo si se spemila!" i prelazimo na posao. Volimo da pričamo, ali na poslu samo poslovno. Radila sam sa muškarcima, čak se sa njima češće družila, nikada nisam imala problema, ali oni su mnogo aljkaviji na poslu. Žene su savesnije i temeljnije - kaže direktorka Drmanović.
Kako priča Zagorka Marčić, komercijalna direktorka, sve su krenule sa početnih pozicija, kao volonterke. Nakon što su završile fakultete, radile su poslove sekretarica: fotokopirale, slale faksove... Uporedo, učile su od starijih kolega zanat u kojem su danas liderke. I to vrlo odlučne.
- Jednostavno znam šta hoću, a kada se upustim u nešto, onda idem do samog kraja. Iz inata žene čine čuda. Probleme uvek pokušavam da rešim finim putem. Ovde se retko kada čuje galama - priča Radmila Višković, zamenica direktorke proizvodnje i održavanja. Na ovoj funkciji Radmila zamenjuje takođe jednu ženu, direktorku Mariju Stanojević, koja je na porodiljskom odsustvu.
Njen primer bi sledile i ostale koleginice koje kažu da ne beže od porodičnih obaveza u kojima su bez sumnje podjednako dobre kao i na svojim funkcijama. Jedini problem je vreme kojeg je zbog „liderskih" obaveza sve manje. Radni dan im često prelazi deset sati, a skoro svaka subota se radi. Kad im vreme dozvoli, one se iz direktorki sa lakoćom transformišu u brižne majke, supruge, domaćice i prijateljice.
- Ma znamo mi i da kuvamo i da mesimo rezance ako treba, ali ne stižemo - kažu liderke. Ipak, zbog obaveza i posla, desi se da ih kod kuće savlada umor, pa im glava klone među fascikle. Teret obaveza ponekad oseti i porodica. Generalna direktorka ima ćerku Anu koja je već počela da imitira mamu zatrpanu poslom.
- Pre neki dan mi je ćerka rekla: „Mama, pogledaj, nacrtala sam izveštaj" - kaže generalna direktorka Drmanović.
- Privatne probleme ne donosim u firmu, ali mi se desi da posao nosim kući. Dešavalo se da sam u kući samo fizički prisutna, a misli su mi na poslu. Žena može biti uspešna i domaćica i majka, ali porodica trpi. Ne viđamo se dovoljno - iskreno kaže Drmanovićeva, ali ipak odlučno dodaje da nikada ne bi mogla biti samo domaćica.
Novac „Albusa" takođe je poveren ženskim rukama, u ovom slučaju Jasmini Prgomelji, finansijskoj direktorki. Za sebe kaže da joj ovaj posao leži jer je po prirodi štedljiva. Međutim, do krajnjih računa, tvrdi Jasmina, dolazi se dogovorom.
- Mi smo tim, a svima je zajedničko da volimo svoj posao - objašnjava Prgomelja kako funkcioniše ovo preduzeće.
Blaženi među ženama, zamenik generalnog direktora Ljubor Stupavski priča da rad sa ženama ima i prednosti i mana.
- Žene nisu agresivne, sklonije su kompromisu, ali mana im je što sve duže pamte. Ipak, mislim da sve zavisi od osobe, a ne od pola - kaže Stupavski i dodaje da ne bi bilo loše da se i zakonski reguliše obavezna kvota za zastupljenost žena u društvu.
Njegov kolega Branko Starčević primetio je još jednu „suštinsku" razliku između „muških i ženskih" preduzeća.
- Svaki ponedeljak u bivšoj firmi, gde su na čelu bili muškarci, započinjao je pričama o lovu, pecanju, fudbalu i svim temama koje su tipične za muškarce. Ovde, međutim, ponedeljak u startu počinje radno. Čini mi se da su žene mnogo odgovornije - priča Starčević, direktor razvoja i investicija.
Cveće na muškom stolu
Žene čine prevlast i u mnogim službama „Albusa", a u kancelariji marketinga, gde šefuje Konstanca Žikić, jedina saksija cveća se nalazi na muškom stolu.
- To je aloja i ona je marketinški simbol preduzeća - pravda se Zoran Tegeltija. Kako kaže, ipak o cveću brinu koleginice.
Njemu smeta što mu stalno „zvocaju" kako mu je sto pretrpan papirima, ali sve to zaboravi kada mu koleginice skuvaju kafu.
