Izvor: Politika, 23.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milošević nije dozvolio napade na NATO
Planovi za dejstvo aviona RV i PVO po snagama Alijanse u Albaniji i Makedoniji bili su spremni, predsednik SRJ nije odobrio akciju
Prvi vazdušni udari avijacije NATO-a 24. marta 1999. godine general-potpukovnika Spasoja Smiljanića, komandanta RV i PVO, zadesili su na radnom mestu – u kancelariji u Komandi RV i PVO u Zemunu. Ali u Vojsci Jugoslavije, zahvaljujući dobrim procenama razvoja situacije, niko nije bio zatečen početkom rata, pa su do tog trenutka skoro u potpunosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << završeni operativni razvoj RV i PVO i druge aktivnosti koje je trebalo obaviti do „dana D”.
– Prateći aktivnosti komandi i jedinica RV i PVO, pratio sam i aktivnosti u vazdušnom prostoru SR Jugoslavije i na njegovim prilazima. Smanjenje civilnog saobraćaja u vazdušnim koridorima u popodnevnim satima tog dana, a potom i njegov potpuni prestanak iznad SRJ i susednih država, bio je jedan od indikatora da agresija može početi svakog trenutka. Od 18 časova pratio sam na radarskim ekranima grupisanje avijacije NATO. U 19 časova sam generalu Branislavu Petroviću naredio punu pripravnost za snage PVO. Nisam bio iznenađen kada me je u 19.55 časova pozvao pukovnik Miloš Gordić, načelnik grupe za borbeno komandovanje u RV i PVO, i izvestio da je agresija počela. Niko u RV i PVO nije bio iznenađen sa početkom, modelom i načinom izvršenja prvog udara. Konkretno, obaveštajni organi RV i PVO su mi 19. marta dali informaciju da će bombardovanje početi tokom narednih nekoliko dana – kaže Smiljanić, danas general-pukovnik u penziji.
U ekskluzivnom razgovoru za „Politiku”, on prvi put javno govori o nekim činjenicama iz rata koji je počeo na današnji dan pre devet godina. Udari prve ratne noći 24/25. marta izvršeni su u dva talasa. U prvom talasu, od 19.47 do 24 sata, angažovano je oko 150 aviona i ispaljeno je oko 50 krstarećih raketa. Usledio je drugi talas, od jedan iza ponoći do četiri sata ujutru, sa oko 50 aviona. Napadnut je 51 objekat širom SRJ, od toga 34 objekta RV i PVO na 23 lokacije.
Agresija i iz kosmosa
– Interesantno je za tu noć da je neprijatelj napao veliki broj položaja i kasarni RV i PVO koje su jedinice napustile, kao i to da je napadnut i znatan broj privrednih i industrijskih objekata, uglavnom u rejonu Beograda. Najveća razaranja te noći u RV i PVO bila su na aerodromu Batajnica, gde je uništeno 11 aviona (sedam borbenih i četiri neborbena). Ako se tome dodaju i tri aviona „mig 29” koja su oborena, onda je to gubitak od 14 naših aviona prve ratne noći. Naš cilj u prvom udaru nije bio da se borimo „prsa u prsa”, znali smo da to ne možemo i da bismo doživeli fijasko. Cilj je bio sačuvati ljude i sredstva ratne tehnike, učiniti sve da gubici budu što manji. I bilo je tako – nije bilo ljudskih gubitaka, nijedna raketna jedinica PVO nije pogođena, uspešno je, kako mi to kažemo, „zadejstvovan” sistem odbrane RV i PVO. Te noći pet naših pilota je poletelo da presretne avione NATO, vatreno je dejstvovao veći broj artiljerijsko-raketnih jedinica PVO – objašnjava general Smiljanić.
Devet godina posle noći tokom koje su se prvi put posle Drugog svetskog rata u Evropi oglasile sirene za vazdušnu opasnost, ratni komandant RV i PVO ističe da je agresija NATO zapravo bila prva vazdušno-kosmička napadna operacija, obrazac po kome se vode ili će se voditi ratovi 21. veka.
– To su bili udari sa distance, skoro bez kontakta sa našim snagama PVO. Avioni NATO, u visokom procentu, nisu ulazili u zonu dejstava većine naših sistema PVO. Doletali su do, ispred ili iznad zona našeg mogućeg protivdejstva, donosili krstareće rakete, vođene rakete ili bombe dometa od 10 do 120 kilometara, lansirali ih i vraćali se u baze. Mnogi stratezi i analitičari u svetu ovaj model izvođenja borbenih dejstava nazivaju beskontaktnim – kaže general Smiljanić.
Agresija na SRJ počela je sa oko 460 a završena sa oko 1.020 angažovanih aviona, planirano je da se upotrebi 450 a do kraja rata upotrebljeno je oko 1.000 krstarećih raketa. Ovi podaci govore da NATO nije očekivao jak otpor snaga SRJ.
– Ono o čemu se malo, ili uopšte ne govori, jeste da su u tom ratu važnu ulogu igrala kosmička sredstva. Iznad teritorije u svakom trenutku tokom rata nalazilo se od osam do 12 satelita koji su, sa avijacijom, predstavljali osnovu izviđačko-napadnih borbenih aktivnosti. Iz kosmosa je vršeno osmatranje ratišta, vođenje krstarećih raketa, obezbeđivane su informacije u sistemu komandovanja, vršeno je snimanje ratišta i kontrola efekata dejstva – ističe Smiljanić.
Vojska zaslužna za Rezoluciju 1244
Po njegovom mišljenju, osnovni cilj NATO-a bio je razbijanje SR Jugoslavije i komadanje Srbije otimanjem Kosmeta što je podrazumevalo promenu vlasti i uspostavljenje dominacije Zapada nad prostorom tadašnje SRJ.
– Da bi se to ostvarilo morala se uništiti VJ, što je Vrhovna komanda NATO i planirala, a general Vesli Klark jasno rekao načelniku Generalštaba VJ generalu Dragoljubu Ojdaniću 15. marta: „Uništićemo VJ za par dana”. Značajan cilj NATO je bio i da se proveri novi model ratovanja za 21. vek, ispitivanje novih vrsta oružja i napadno-navigacionih sistema šeste generacije – kaže Smiljanić.
On najvećim ratnim uspehom VJ, pa samim tim i RV i PVO, smatra Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN.
– Svojom borbom VJ je naterala SAD da prihvati rezoluciju, koja se znatno razlikuje od onoga što su SAD tražile u Rambujeu i Parizu. Da je vojska kapitulirala „za par dana” kako je očekivao Klark, Rezolucije 1244 ne bi bilo. Dokaz našeg uspeha je činjenica da i danas, uprkos svemu što se dešava oko Kosova i Metohije, ta rezolucija i dalje „drži” južnu pokrajinu u sastavu Srbije – naglašava Smiljanić.
VJ nije imala avione ili rakete zemlja-zemlja kojima bi mogla dejstvovati po aerodromima NATO ili nosačima aviona. Ali, bile su obavljene pripreme za napad na položaje NATO-a u Albaniji i Makedoniji.
– Planirana su dejstva naše avijacije po snagama NATO u rejonu Kumanova, skopskog aerodroma, Krivolaka i Tetova, kao i po bazama OVK u Albaniji, konkretno – u selu Paci na putu Vljadi–Čoraj i u selu Kačanoj, severno od Bajram Curija. Naređenje za izvršenje ovih zadataka mogao je, po njegovoj ličnoj odluci, dati predsednik SRJ Slobodan Milošević. Tokom celog rata takvo naređenje nije dato, pa zato planirana dejstva nisu ni izvršena – kaže Smiljanić.
Među građanima, ali i pripadnicima vojske, stalno se govorilo o isporuci savremenih ruskih raketnih sistema S-300 koji bi mogli preokrenuti tok rata.
– O nabavci S-300 razmišljalo se u godinama i mesecima pre početka rata, nažalost ništa nije urađeno po tom pitanju. Isporuka takvog sistema, prilično glomaznog i složenog za obuku, više nije bila realna kada je počelo bombardovanje. Zapravo, mi smo radili na nabavci ruskog raketnog sistema „buk”, koji je manji a i naši ljudi bi brže savladali rukovanje jer je reč o usavršenoj verziji sistema „kub” koji imamo u naoružanju. Naši generali i eksperti bili su u Rusiji tokom rata. Iako su ova sredstva bila pripremljena, odobrenje za isporuku nikada nije dato, uprkos razočaranju ruskog vojnog vrha. Ali, to je bila Rusija Borisa Jeljcina, ne ovakva kakvu je danas znamo. Danas, na devetu godišnjicu, kao i uvek, klanjam se pred senima svih žrtava agresije NATO-a – zaključuje Smiljanić.
-----------------------------------------------------------
PVO sprečila precizna dejstva po vojsci
Smiljanić smatra da je, gledano striktno iz ugla RV i PVO, najveći uspeh što je ovaj vid oružanih snaga uprkos neverovatnoj nadmoći protivnika dejstvovao tokom celog rata.
– Operativni proračuni, pravljeni u vreme SFRJ i SRJ, govorili su da bi, u sukobu sa snažnim protivnikom ali ne snage NATO-a, RV i PVO mogli da opstanu u upotrebi najviše tri nedelje. Generalno gledano, najveći uspeh PVO je što je svih 78 dana avijaciju NATO držala iznad visina sa kojih je mogao precizno da dejstvuje po snagama Kopnene vojske – kaže Smiljanić ističući da je u tako teškim uslovima, između ostalog, sačuvano pet „migova 29” koji će, posle remonta i modernizacije, još niz godina čuvati nebo Srbije.
-----------------------------------------------------------
Avioni u Prištini ostali neoštećeni
Komandant RV i PVO svakodnevno je tokom bombardovanja bio zabrinut zbog sistematskog uništavanja radara sistema Vazdušnog osmatranja javljanja i navođenja, posebno mogućnosti da se ostane bez njih. Posebno je brinuo i za sudbinu svojih potčinjenih na aerodromu Priština.
– Avijacija NATO je neprekidno dejstvovala po podzemnom objektu „Rudnik”, u kome je bilo razmešteno oko 20 aviona i oko 150 ljudi. Avione zbog razorenih prilaza nismo mogli da sklonimo iz objekta, a ljudi nisu hteli da napuste avione. Prihvatio sam i odobrio da ostanu u objektu. Stalna strepnja da li će objekat izdržati bila je moja velika mora. Da nije izdržao, to bi bila nacionalna katastrofa – kaže Smiljanić.
Milan Galović
[objavljeno: 24/03/2008]
