Izvor: Politika, 18.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milioni "čekaju" u Londonu (2)
Nastavak priče kako sam prihvatio ponudu stiglu elektronskom poštom da naknadno postanem naslednik preminulog naftnog konsultanta i sa menadžerom tajvanske banke podelim ostavljeno bogatstvo
Dva dana kasnije Tai Lin mi javlja kako je našao sigurnog posrednika uz čiju pomoć će izneti 30 miliona dolara sa Tajvana: to je firma Freight handlers, courier and security service, United Kingdom, sa kojom je njegova banka već poslovala, pa im može verovati. Oni su, uz to, specijalisti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za prebacivanje velikih svota novca u gotovini, a poznati su i po striktnoj diskreciji. On će njima keš dostaviti u diplomatskoj pošti (nije smatrao potrebnim da mi objasni kako će to izvesti), a oni će, čim pare stignu, uspostaviti kontakt sa mnom.
Sledećeg dana zazvonio je moj mobilni telefon: poziv je došao sa broja +447786551851, dakle iz Londona. Glas, koji se nije predstavio, poručio je samo da mi stiže i-mejl na koji treba odmah da odgovorim.
Kao pošiljalac u poruci je naveden "Tevez Johnson": u zaglavlju je "potvrda" da sam ozvaničeni naslednik testamenta broj DSSC/A4-7-02/FDM. U tekstu mi službenim tonom javljaju da su iz Benk of Čajna u moje ime, kao zvaničnog naslednika, primili svotu od 30 miliona dolara, i da je na meni da odaberem način kako da mi se taj novac uruči. Prvi je da dođem lično u neko od njihovi predstavništva, čija se imena i adrese ne navode "iz bezbednosnih razloga". Drugi je da mi specijalne, brzo naplative čekove, pošalju po kuriru. Ali "u skladu s njihovom politikom", svota će biti podeljena na četiri dela i svaki sledeći ček će stizati u roku od mesec dana nakon prethodnog. Čekove će pratiti neophodna dokumentacija o legalnosti transakcija, a pre toga dobiću profakture čija svrha niti iznosi nisu bili bliže objašnjeni. A da bi sve krenulo, ja treba da dostavim svoje lične i bankarske podatke.
Ovo je bio ključni momenat cele operacije. Nisam želeo da im pošaljem ni lažne podatke, ali sam otpisao, zahtevajući da mi dostave pomenute profakture, kako bih video koliko će da me košta to što ću postati dolarski milioner.
Tevez Džonson je u potpisu naveo i svoje zvanje: on je "službenik za odnose sa klijentima", a poslovna adresa njegove firme, koja se sad skraćeno zove DELIVERYMAN (UK), jeste 187-193, London, Greater London, WC1A 1HB. Navedeni su i telefoni: +44 7014 224384 i faks +44 207 657 3208. Nju oksford strit je kratka ulica u samom srcu Londona, u produžetku čuvene Oksford ulice, i tamo su uglavnom pabovi i butici.
Naravno, moja internet pretraga nije vratila nijedan rezultat u kojem se pominje naziv ove firme (valjda zbog poverljivosti poslova kojima se bave). Njihov veb sajt www.Deliveryman.com koji je naveden u zaglavlju pisma i na formularu koji su mi poslali u elektronskoj formi, na ekranu daje samo belu, praznu stranu, i iznajmljen je od jednog američkog provajdera. Inače, programom za praćenje i-mejlova utvrdio sam da je sva korespondencija vođena preko servera lociranih u Americi.
U sledećem pismu iz Londona izražava se zabrinutost što još nisam dostavio neophodne podatke, uz upozorenje da će, ako se ne javim u roku od sedam dana, početi da mi zaračunavaju "ležarinu" od 28,70 funti dnevno, što će biti "pridodato totalnom trošku isporuke". A za prvi ček, za transfer i osiguranje (profaktura i polisa su mi dostavljeni kao .pdf dokumenti), treba da im odmah uplatim 2.870,00 britanskih funti, što mu dođe "približno" 4.161,50 dolara. Uputstva za uplatu će mi poslati kad im vratim potpisanu profakturu.
Hm, to ne bi bila velika investicija da bih postao vlasnik šest miliona dolara, ali u ovom slučaju važi staro pravilo da ono što izgleda isuviše dobro nije baš realno. Da sam se rastao sa svojih 4.000 i kusur evra, od Teveza Džonsona i kompanije bi verovatno stigao zahtev da im platim još samo nešto što je iskrslo, pa onda da zajedno nekog potplatimo da bi mi poslali prvi milionski ček – ili bi se, što je manje verovatno, zadovoljili mojom prvom uplatom. Kako god bilo, to neću saznati, jer sam stigao donde dokle sam hteo: do momenta kad mi zatraže pare. Jer milioni od "nasledstva" su imaginarni: stvarne su samo pare koje ovoj vrsti prevaranata novog doba šalju naivni i pohlepni koji se upecaju na njihovu udicu.
Pošto sam zaćutao, usledilo je još nekoliko telefonskih poziva, sada sa skrivenim brojem pozivara. Odgovorio sam samo na jedan, rekavši da prikupljam novac, a onda sam ih ignorisao. Stiglo je i nekoliko zabrinutih mejlova od Tai Lina, ali pošto nisam odgovarao i on je zaćutao. Verovatno su shvatili da je "projekat" propao, pa su energiju i vreme usmerili ka nekoj novoj žrtvi.
A takvih je, nažalost, sudeći po internet sajtovima koji se bave borbom protiv ove vrste internet kriminala, više nego dovoljno. "Prevara 419", kako je nazvana po članu nigerijskog krivičnog zakona koji je sankcioniše, ima dugu istoriju, na hiljade ojađenih "partnera" i, kako se procenjuje, čak i na stotine miliona profita godišnje koje od lakovernih izvlače Tai Lin, Tavez Džonson (kako god se stvarno zvali), i njihovi kompanjoni.
Za ovaj kriminal se zainteresovao i Interpol, a do sada najuspešnija zemlja u hvatanju ovih kriminalaca bila je Holandija, gde je, posle sedmomesečne istrage, u junu uhapšeno 111 pripadnika jedne "419" bande, mahom Nigerijaca, koji su uspeli da se na ovaj način domognu lepe svote od oko dva miliona dolara. Policija veruje da je u Holandiji u ovom "poslu" čak 2.000 prevaranata ove vrste.
Pošto je ovo profitabilna šema, biznis se širi: tehnologija interneta omogućava da se učesnici sakriju iza takozvanih "proksi" servera, a nije uopšte teško napraviti uverljivu e-mejl adresu. Ono što je devedesetih smišljeno u Africi, sada se praktikuje na svim kontinentima. A potencijalna žrtva je svaki novi (i stari) korisnik interneta. Prevaranti šalju milione elektronskih pisama (za i-mejl nema poštarine), pa po logici velikih brojeva – uvek se neko upeca. Najdrastičniji je slučaj blagajnika iz jednog okruga u državi Mičigen, koji je uhapšen pošto je pre toga "419" prevarantima poslao 1,2 miliona državnih para, očekujući da će se izvaditi kad mu konačno stignu njegove desetine miliona iz "projekta".
Veruje se, takođe, da velika većina prevarenih to ne prijavljuje policiji, jer su od početka pristali da budu saučesnici u ilegalnom pranju novca.
Milan Mišić
[objavljeno: 18.08.2007.]
.jpg)
