Izvor: Politika, 05.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milenka sama kuću podigla
Kad je ostala bez posla, Milenka Milinković iz Bajine Bašte nije klonula: radeći kao nadničar, zarađuje da bi svoj san ostvarila
Bajina Bašta – Bude li kako je naumila, Milenka Milinković (57) iz Bajine Bašte će do Đurđevdana završiti svoju novu kuću. „Da mi deca i unučad dođu, da imam gde da ih primim i ugostim", kaže nam ova neumorna žena koju Bajinobaštani pominju kao primer upornosti i snažne volje. Hvale njenu sposobnost da radi i najteže, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << muške poslove.
Radeći poslednjih godina u nadnici, od zore do mraka, a štedeći svaki zarađeni dinar, Milenka je uspela da zaradi za gradnju kuće koju je toliko želela. Godinama u podstanarskim sobicama, pa donedavno u jednoj šupi koja je prokišnjavala, ova žena sanja svoj udoban dom i ne žali truda da san ostvari.
U Bajinu Baštu došla je iz obližnjeg Rastišta, sa suprugom Damljanom i dvoje dece, sinom Milovanom i ćerkom Cmiljanom. Uvek su skromno živeli. Pre desetak godina Damljan je preminuo, a deca su osnovala svoje porodice (Milovan je sada u Podgorici, a Cmiljana u Užicu, oboje imaju po troje dece), pa je Milenka ostala sama. U nevelikoj šupi, neuslovnoj za život. Pre dve godine ostala je i bez posla u ovdašnjoj Zemljoradničkoj zadruzi, ali nije klonula duhom.
– Nikad se nisam ustručavala da i najteže poslove radim, Bog mi je dao jake ruke i volju. Ostavši bez posla, krenula sam u nadnicu, da za život zaradim. Kopala sam kanale, kosila, cepala drva, strugala, ništa mi nije bilo teško. Ustanem u četiri ili pet sati izjutra, pa ceo dan radim, dok se vidi. Kad dođem uveče kući, obavim ponešto od kućnih poslova, pa sednem i pletem vunene čarape, da ih prodam. Za spavanje malo vremena ostane – kaže Milenka.
Tako iz dana u dan, neumorno.
O godinama i bolesti nikad ne razmišlja. „Nemam vremena da ležim, a bolest neće onoga ko radi, nego onoga ko dokoniše", veli Milenka. Na početku skupljala je pare da kupi plac, u tome joj i brat koji radi u Austriji pomogao. Onda, malo pomalo, od temelja Milenkina kuća počela da niče. Pomagala je ova žena komšijama: nekome da nacepa drva, drugome da iskopa kanal za vodu ili stavi krov na kuću, a onda su joj komšije uzvraćale. Eto, njeni susedi Dragan Jelić, Dragan i Jovan Mićić te Radenko Sekulić baš su joj pomagali oko gradnje kuće. Vredno radili i zidali, a Milenka je sav malter sama izmešala.
– Veći deo poslova oko kuće je urađen. Ja sam se u prizemlje odavno uselila. Ostao je još krov, kupatilo, struja. Ovih dana radim u hladnjači, prebiram malinu, a povremeno i cepam drva u nadnici, da skupim pare i preostalo završim. Sad za Novu godinu me je obradovao brat iz Austrije koji mi je došao i kupio crep, još mi građa nedostaje. Hoću do Đurđevdana da završim, da mi deca u novu kuću dođu. Eh, sina i njegovu decu već deset godina nisam videla – kazuje nam Milenka u kratkom predahu između započetih poslova.
Branko Pejović
[objavljeno: 06/01/2009]
