Izvor: Blic, 28.Apr.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mi smo društvo skorojevića
Mi smo društvo skorojevića
Goran Radovanović, u svetu poznati autor dokumentarnih filmova, dobitnik je nagrade za najbolji domaći film ('Pileći izbori') na upravo završenom Međunarodnom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma. Primajući nagradu, rekao je da mu je to prvo domaće priznanje, a da ih je trideset dobio u svetu. Komentarišući tu činjenicu, Radovanović za 'Blic' kaže:
'To je zapravo priča o ovdašnjem festivalu. On je do pre par godina >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bio retrogradan u najrigidnijem smislu te reči. To znači da je na delu bio diktat estetike ‘Dunav filma’ i ‘Zastava filma’ iz šezdesetih, koji podrazumeva za današnje pojmove sterilne poetske izraze, isključivo kratke forme i izostanak ozbiljnog suočavanja sa realnošću. Dokumentarni film treba da bude prikazivan, da ostavi traga o nekoj temi, da bude predmet izučavanja kasnijih generacija. Dakle, da živi i posle festivala, na domaćem i inostranom tržištu, po video-bibliotekama i kinotekama.' Autorima dokumentarnih filmova prebacuje se kako se oglušuju o probleme svakodnevice, sem kada je reč o Kosovu?
- To je stvar svakog pojedinačnog autora. A i kada je reč o Kosovu, osim gospodina Ninoslava Aranđelovića, koji je radio gotovo više nego cela srpska država zajedno. Ne može se otići na Kosovo i uraditi film o manastiru Dečani za tri dana. Može i za tri dana, ali to onda uopšte nije film o Kosovu, već nečiji manje ili više uspešan poetski izraz. Moji filmovi o mojoj Srbiji nalaze se u kolekcijama vodećih američkih univerziteta. Tamošnji studenti slavistike, filmske režije, politikologije ili medija, konsultovaće ih sledećih godina i decenija. Istoriju ćemo, bogu hvala, učiti i iz umetničkih ostvarenja. Vaši filmovi su oštri komentari prilika u kojima živimo. To se teže sreće u igranim filmovima. Da li vas to sprečava da se bavite igranim filmom ili je naprosto reč o vašoj poetici?
- Bio sam, recimo, scenarista igranog filma 'Oktoberfest', zatim sam radio sam scenario 'Vizantija 1988', to je TV film koji je na anonimnom konkursu dobio nagradu u Sarajevu, pa sam se kao reditelj bavio kratkom igranom formom... Međutim, kad je došao rat devedesetih godina, bio sam prosto iskren prema samom sebi jer moja imaginacija mi je delovala narcisoidno i ništavno spram realnosti. Život me je odvukao ka dokumentarnoj formi. Stvarnost mi je postala podsticaj za stvaranje dokumentarne realnosti koju ja preobraćam, preobražavam, dokomponujem...
'Pileći izbori' su spoj surovosti i duhovitosti. S kojim ciljem vi plasirate tu ironiju?
- Meni ta ironija pomaže da prihvatim ovu stvarnost kao svoju, i da učestvujem u njoj bez osećanja muke ili distance. Ironija je deo moje koegzistencije. Ironija - da, ali nikad sarkazam. Niste li tim filmom pokazali da se ništa nije promenilo, kada je reč o izborima, u poslednjih sto godina?
- Nažalost, ništa se nije promenilo. Selo je uvek bilo najvitalniji deo društva, većina nas je seljačkog porekla makar u drugoj ili trećoj generaciji; a selo je već decenijama izopšteno od skorojevića koji su dali toliku pejorativnu snagu pojmu 'seljak' kakvu ne poznaje nijedan evropski jezik! Mi smo jedno društvo skorojevića. To ne treba da nam kažu savremene proevropske institucije, jer to je istorijska činjenica. Sami naši promoteri tih evropskih vrednosti jesu skorojevići. Imamo situaciju u kojoj smo, recimo, zaboravili Boru Pekića, primer demokratskog obrasca ponašanja. Sada me poražene snage Osme sednice, dakle oni kojih sam se ježio osamdesetih, uče demokratiji. To je usud. Komunistička pošast nas je pojela... Imamo li mi uopšte ljude čije su biografije čiste?
- Imamo, kako nemamo. To su ljudi koji su bili na margini i kojima treba dati šansu. Ne mislim na one koji su devedesetih otišli zbog nemanja budućnosti, imamo mi jednu vrlo ozbiljnu intelektualnu emigraciju koja je otišla još šezdesetih i sedamdesetih, ljudi koji nisu konzumirali ni Stambolićev ni Miloševićev režim. Imate i mlade ljude koji ne pripadaju nijednoj partiji. Ali kod nas sve mora da bude nekako ideologizovano, sve mora da dobije politički legitimitet da bi dobilo moć i snagu. I dalje se mi mentalno valjamo u komunističkom blatu. Film između ostalog tretira početak rada mobilne telefonije...
- Ovaj film jeste istorija dolaska mobilne telefonije na Balkan. Ona je, dakle, došla tu oko 1995. godine u jednom vrlo kritičnom trenutku. Medijski je propraćena na vrlo simpatičan način, s tim jednim sjajnim propagandnim off tekstom koji je, prosto, lagao o susretu sa Evropom putem mobilne telefonije. E sada, taj susret sa Evropom se završava tako što moja tetka umire, što je sama, što joj mreža ne radi, što ne može da ode na izbore, što nema koga da bira... Ovo je film o izumiranju. Znači, mobilna telefonija napreduje, novi sistemi se rađaju, a Srbija duhovno i fizički odumire. Tatjana Nježić
