Izvor: Politika, 09.Dec.2014, 09:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mesto za umiranje ranjenika i lekara
Tragične i mučne scene u dokumentarno-igranom filmu „Valjevska bolnica 1914–1915” nasuprot liniji prekora ljudske bezumnosti, humanosti, optimizma, sreće i vere u dolazak mira
Valjevo – Boraveći na takozvanom istočnom frontu, američki novinar Džon Rid je pored ostalog, zapisao i sledeće: „Ako je Srbija te izbegličke 1915. godine bila zemlja smrti, a bila je više od toga, onda je Valjevu bilo suđeno da bude njena prestonica”. Da je ovaj gospodin mogao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preksinoć da bude na premijeri dokumentarno-igranog filma „Valjevska bolnica 1914–1915”, ubeđeni smo da bi još jednom zanemeo. Valjevo je zaista od avgusta 1914. do kraja marta 1915. godine, dok se razbuktavao Prvi svetski rat, bio grad bolnica u kom je bilo više ranjenika i bolesnika nego domicilnog stanovništva, varoš užasa i smrti, oporog mirisa joda i hloroforma, ali istovremeno i grad humanosti, solidarnosti, optimizma, vere u dolazak mira i svekolikih malih i velikih radosti.
I pored malo sačuvanog dokumentarnog materijala, kao i otežavajuće okolnosti da o ovom događaju nije snimljen nijedan metar filmskog materijala, autor novinar Slobodan Raković je ipak uspeo da nađe dobro rešenje. Potka za priču su izjave i komentari nekoliko hroničara istoričara ratne medicine, kao i fotografije inostranih misija, dok su glavni likovi 75-minutnog filma dve žene. Poznata srpska akademska slikarka Nadežda Petrović, dobrovoljna bolničarka, koju igra glumica Nela Mihailović i humanistkinja Flora Sends (igra je Tamara Tijanić).One u najkritičnijim trenucima unose dozu optimizma shvatajući da u vreme nestašice lekova, zavoja i drugih medikamenata lepa reč prija, pa i leči. Nadežda previja, savetuje, kritikuje, kreči bolničke sobe, jer niko pa ni ona ne može da prikrije strah od pegavog tifusa. Uz sve to Nadežda piše, fotografiše i slika pa je tako u varoši na Kolubari nastalo platno „Valjevska bolnica”, remek-delo srpskog slikarstva. I ona nije uspela da izbegne opasnu bolest, koja ju je vrebala sve vreme dok je pomagala i previjala rane teškim bolesnicima.
Film potvrđuje da su u spasavanju ranjenika i obolelih od tifusa pored domaćih lekara, sestara i drugog osoblja ključnu ulogu imali i predstavnici dobrovoljačkih medicinskih misija. Primera radi, na jednom konkursu u Francuskoj za dolazak u Srbiju se prijavilo čak 2.000 lekara, od kojih je tek nešto više od 100 moglo da bude angažovano. Misije dobrovoljaca u belim mantilima u Valjevo su došle iz: Rusije, Francuske, Engleske, Holandije, Belgije, Danske i Austrije, čiji lekari su zadržani da pomažu njihovim vojnicima. Samo u ratu je moguće da u istoj sobi leže ranjenici srpske vojske i austrougarski soldati, koji su samo koji sat ranije na području Mačve i Podrinja činili najstrašnije zločine prema civilnom stanovništvu. Međutim, stav lekarske i vojne komande je bio da zarobljeni ranjeni neprijateljski vojnici prilikom lečenja moraju imati isti tretman kao i srpski. Film nije zaobišao ni podatak da su Austrougari u sukobima koristili nedozvoljenu municiju, da su zbog velikog broja, preko 3.000 zaraženih vojnika i na stotine nepokopanih leševa ljudi, prilikom povlačenja iz grada tokom Kolubarske bitke, stvoreni dodatni preduslovi za širenje zaraze. Dobrim delom je dat odgovor na pitanje otkud pegavac u Srbiji i Valjevu. Tokom Prvog balkanskog rata na više mesta doneli su ga turski zarobljenici.
U jeku epidemije u nekoliko desetina civilnih, vojnih, poljskih i improvizovanih bolnica u Valjevu, dnevno je umiralo od 50 do 100 ljudi. Konačni bilans bio je 3.500 umrlih vojnika i više od 4.000 civila. U Valjevskoj bolnici smrtno je stradao 21 lekar a imena Selimira Đorđevića, Pavla Vojteha, Jordana Stajića, Samjuela Kuka, Arijusa van Tinhovena, kao i ostalih njihovih kolega biće upisana u spisak vitezova humanosti, požrtvovanja i medicinske struke. U Valjevskoj bolnici se branila i cela Evropa od opasne zarazne bolesti, pa su u njoj boravile ekipe tadašnjih vrhunskih lekara epidemiologa i bakteriologa koji su u improvizovanim laboratorijama tragali za uzročnikom pegavca. Tako je profesor dr Ludvik Hiršveld, docent Medicinskog fakulteta u Cirihu ukazao da je prenosilac bolesti bela vaš, a nešto kasnije uspeo je da izoluje klicu paratifusa, što su ujedno bile prve vakcine te vrste na evropskom kontinentu.
Posle valjevske, film će imati promocije u Trstu i Parizu. Autor i scenarista Slobodan Raković uz ekipu saradnika, a pre svega velikih entuzijasta, reditelja Dušana Popovića, glumica Nele Mihailović i Tamare Tijanić, snimatelja Gorana Kostadinovića, montažera Zlatomira Jakovljevića, fotografa Dušana Jovanovića, Miloša Smiljanića koji je uradio muzičku podlogu, dopisali su još jedno poglavlje u epopeji Valjevske bolnice. Niko im neće zameriti što se to desilo posle jednog veka. Naprotiv. Pored Ministarstva za kulturu, snimanje filma su fanansijski podržali i grad Valjevo i regionalna VTV televizija.
Budo Novović
objavljeno: 09.12.2014.
