Izvor: Politika, 27.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Maraton humanosti
Usud je hteo da njenu majku Stanku porodi Lusin budući suprug, čuveni doktor humanista Milan Genčić, čije delo sada nastavlja
Genčići su stara, poznata i ugledna beogradska porodica. U jednoj kući na Dedinju sada žive dve sestre Genčić, Stanka i Jelena, nekad prvakinja Jugoslavije u tenisu. Odnedavno tu je i Lusi Genčić, kćerka Stankina, diplomirani biolog, udovica našeg poznatog lekara humaniste Milana Genčića.
Upoznale smo se u Udruženju novinara Srbije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gde je Lusi došla da da prilog za izgradnju Avalskog tornja.
Preko tornja upoznali smo i Lusi. Neobična sudbina, sve ređe vrline – humanosti.
Bizarnost njenog života je gotovo za Ginisa.
Njenu majku ubedio je dr Milan Genčić da se ne plaši porođaja, da ostane u Beogradu ,da veruje našim lekarima i da će je on poroditi. Jer, majka Stanka imala je RH negativan faktor. Doktor Genčić je bio u pravu. Rodila se lepa devojčica. Otac Sima Perić, jedno vreme i fotoreproter u "Politici", odlučio je da mu kćerka dobije neobično ime, Lusi.
Dvadeset i dve godine kasnije, gospođa Stanka sreće ponovo doktora Genčića, koji je u međuvremenu otišao iz zemlje i otvorio kliniku u Nemačkoj. Odatle je slao humanitarnu pomoć svome narodu. Predložila mu je da upozna kćerku, dete koje je on porodio, studenta biologije. Kad su se upoznali, Lusi i doktor Genčić nastavili su život zajedno u Nemačkoj. Dve decenije harmoničnog braka. Sve do pre godinu dana kada je doktor Genčić preminuo.
Evo priče sa gospođom Lusi Genčić.
– Možda i nije slučajno što je moj otac želeo da se zovem Lusi, u prevodu Svetlana, ili ona koja donosi svetlost. Osećam neku energiju koja čini mi se nije svakodnevna. Od rođenja, a uskoro ću napuniti 42 godine, mislim da sam dobro živela, i uvek sam mislila da to dobro treba da podelim i sa familijom i prijateljima i drugim ljudima. Jer, ako je mojim prijateljima dobro, dobro je i meni, a ako njima nije dobro ja padam u depresiju.
Kada je pitamo o ulozi bogatstva koje je prati, jer potiče iz bogate porodice, a i udala sa što narod kaže – bogato, odgovara.
– Bogatstvo je velika stvar. Ali mi smo uz to i vredna familija. Mama je diplomirani ekonomista, radila je po ceo dan, i zato je otac preuzeo ulogu majke i brigu o meni. Išla sam u školu, učila klavir, gimnastiku, učila strane jezike. Mamu sam viđala kasno uveče, i vreme sam sve do 22. godine više provodila s ocem. Kada sam otišla u Nemačku sa mužem, moj tata to nije mogao da preživi. Teško se razboleo, od Alchajmerove bolesti. Umro pre deset godina. Nema noći i dan danas a da ne sanjam oca, ili mog muža Milana.
Od gospođe Lusi saznajemo da je njen suprug bio staromodan pa i kada je diplomirala biologiju nije želeo da radi jer smatrao je da je ženi je mesto u kući, uz muža. Doktor Milan Genčić je imao kliniku u Kelnu.
– Dvadeset godina smo nas dvoje bili jedan uigran tandem, jer sam ja učestvovala u svim njegovim akcijama. Mnogo se radilo, muž je odlazio na kliniku i u tri ujutru ako je trebalo. To je bio izuzetno stresan život. Ipak, iako je tamo stekao ugled, postao je poznati ortoped, Beograd mu je bio u srcu. Uvek je bio lekar nekog sportskog kluba. Bio je predsednik Dijaspore za Severnu Rajnu – Vestfaliju. Sve vreme je moj muž pomagao naše, pogotovo u vreme rata i krize. A kada se prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević vratio u zemlju, mi smo bili među retkim bračnim parovima iz Nemačke koji je pozvan na oficijelno otvaranje Belog dvora. Taj događaj bio je za nas izuzetno značajan, bilo je to i otvaranje naše zemlje ka svetu.
Gospođa Genčić ima veliki broj humanitarnih akcija. Među njima je najpoznatija je "Maraton mira – Vidovdan 99", čiji je doživotni predsednik bio dr Milan Genčić. Sada njegovo delo nastavlja Lusi, a ove godine deonica maratona od Beograda do Kragujevca bila je posvećena uspomeni na doktora Genčića
Gospođa Genčić je i u akciji. "Izgradimo Avalski toranj", u "zlatnoj knjizi" velikih donatora, kupivši čak deset replika tornja, uključila se u donaciju za kupovinu specijalnog bolničkog vozila "ford tranzit" namenjenom specijalnoj bolnici za plućne, očne bolesti i tuberkulozu u Sokobanji, zatim u Fond princeze Katarine za nabavku vozila za invalide. Dala je pomoć autističnoj deci, donirala"Trku protiv droge i nasilja", održanu ovog maja.
Osim ovih humanih akcija, kaže, odrekla se svog klavira. Poklonila ga je kćerki prijatelja, budućoj našoj nadi pijanizma verujući da će joj pomoći da nastavi karijeru. Voli da pomogne mladim talentima.
– Meni darivanje čini zadovoljstvo. Svaki dan pomozi, učini jedno dobro biće vam mnogo lakše u životu, lepše se živi.
Na naše pitanje da li je i njoj neko nekada pomogao i da li ima mnogo prijatelja, odgovara
– Imam divnu prijateljicu Aleksandru Đorđević koja je sada generalni konzul u Nemačkoj, i jednu tursku familiju. Imamo kuću u Istanbulu i ta familija je mene prihvatila kao svoju devetu kćerku! Moj suprug je bio njihov dugogodišnji lekar.
A da li veruje u pravo prijateljstvo među ljudima?
– U pravo prijateljstvo jako malo – odgovara naša sagovornica. – Svakoga cenim i poštujem, znam mnogo ljudi, ali biram prijatelje. Volim da se družim sa starijim ljudima, od njih se uvek mnogo nauči.
Kaže nam da nije ni u jednoj stranci, ali je uvek za demokratsku opciju i poštovalac monarhije
– Ako Srbija ide krupnim koracima napred, naši ljudi će se sve više vraćati u zemlju. Mi imamo fenomenalne ljude u svetu, imamo inteligenciju, kulturne ljude, imamo i svog Bila Gejtsa, devetnaestogodišnjeg Marka Tasića iz Leskovca, umetnike i naučnike, i kada bi se vratili, Srbija bi procvetala.
Osim velike ljubavi za ljude, osim zvanja "humanitarac" kako se to danas kaže, gospođa Genčić voli životinje. Okružena macama i jednom divnom francuskom pudlicom, Kvini, voli svoju baštu, bavi se fotografijom (očevi geni), žao joj je što nije završila školu za enterijer. Pamti i prepričava veliki broj uglednih Beograđana, sa koliko je mašte nedavno uredila kuću i baštu, za 70. rođendan svoje tetke čuvene teniserke, Jelene Genčić.
– Ponosna sam na ime i tradiciju moje familije i srećna što sam njen deo, želim to da očuvam. To iziskuje i veliki angažman, ali to meni nije teško.
Mirjana Radošević
[objavljeno: 27.11.2006.]
